Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 840/2020
13.07.2020. година
Београд

Врховни касациони суд у већу састављеном од судија: Весне Поповић, председника већа, Зоране Делибашић и Гордане Комненић, чланова већа, у правној ствари тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Миодраг Нешковић, адвокат из ..., против туженог ЈП „Пословни центар“ из Крушевца, ради поништаја решења о распоређивању, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 2341/19 од 17.10.2019. године, у седници одржаној 13.07.2020. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 2341/19 од 17.10.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Крушевцу П1 226/18 од 20.03.2019. године, усвојен је тужбени захтев, па је поништено решење туженог од 26.03.2018. године, па је обавезан тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка од 88.500,00 динара са законском каматом од извршности пресуде до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 2341/19 од 17.10.2019. године, ставом првим изреке преиначена је првостепена пресуда тако што је одбијен тужбени захтев којим је тужилац тражио да се поништи решење туженог од 26.03.2018. године, па је одлучено да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против правноснажне пресуде донесене у другом степену тужилац је изјавио ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку („Службеном гласнику РС“ бр.72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Тужба у овој правној ствари поднета је ради поништаја решења туженог којим је тужилац оглашен одговорним за повреду радне дисциплине и изречена новчана казна умањења зараде за 20% за април и мај месец 2018. године, што према природи тражене правне заштите спада у парнице из радних спорова.

Међутим, одредбом члана 441. Закона о парничном поступку, прописано је да је у парницама из радних спорова ревизија дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Ван ових радних спорова ревизија није дозвољена, осим уколико се тужба не односи на новчано потраживање, када се примењује општи режим допуштености овог правног лека, према вредности спора.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима када се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима или потраживања у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 28.05.2018. године. У тужби није одређена вредност предмета спора, нити је тужиљи одређена или наплаћена судска такса.

У имовнско-правним споровима у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, а тужилац у тужби и у току првостепеног поступка није означио вредност спора, нити се она може утврдити на основу одређене или плаћене судске таксе, а не може се утврдити ни по одредбама члана 21. до 27. Закона о судским таксама („Сл.гласник РС“ бр.28/94, ... 93/12), као вредност предмета спора, применом члана 28. истог Закона, узима се износ од 15.000,00 динара, без обзира који је суд надлежан за решавање спора.

Имајући у виду да се у конкретном случају не ради о парници из радног спора у смислу члана 441. Закона о парничном поступку (код којих је ревизија увек дозвољена), иако тужилац тужбом тражи заштиту права из радног односа, јер предмет тражене правне заштите није заснивање, постојање или престанак радног односа, већ се ради о имовинско-правном спору у коме се тужбени захтев односи на неновчано потраживање, у коме је вредност предмета спора одређена у складу са чланом 28. Закона о судским таксама, у висини од 15.000,00 динара, што према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе представља износ који не прелази динарску противвредност од 40.000 евра, то је Врховни касациони суд нашао да је ревизија тужене недозвољена, применом одредбе члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП.

Приликом оцене дозвољености ревизије, Врховни касациони суд је имао у виду да је у конкретном случају побијаном одлуком преиначена првостепена пресуда, али налази да нема места примени ни одредбе члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП. Наиме, наведена одредба може се применити само када се примењује општи режим допуштености овог правног лека, према вредности спора, односно у случају када се ради о ревизији изјављеној против правноснажне пресуде у којој је побијани део правноснажне пресуде или означена вредност предмета спора испод граничне вредности за дозвољеност ревизије, али не и у споровима у којима је посебном одредбом овог Закона (ЗПП) или посебним законом одређено да ревизија против одлуке у тој врсти спорова није дозвољена.

На основу изнетог, применом члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.