Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку, применом члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11 и 55/14), па је нашао да је ревизија неоснована.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, нити је пред другостепеним судом учињена повреда поступка из члана 374. став 1. ЗПП на коју се у ревизији указује.

Према утврђеном чињеничном стању, пресудом Апелационог суда у Београду Кж1 5270/10 од 18.12.2013. године, тужиља је ослобођена од оптужбе да је извршила кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 4. у вези става 3. и 1. КЗ РС у вези члана 22. КЗ СРЈ. Тужиља је 29.05.2015. године поднела предлог Државном правобранилаштву за мирно решење спора и тражила је да јој се исплати износ од 2.892.000,00 динара на име накнаде трошкова кривичног поступка. Правноснажним и извршним решењем Вишег суда у Београду К 2541/10 од 13.07.2015. године утврђено је да трошкови кривичног поступка које је имала овде тужиља као оптужена у кривичном поступку износе 1.917.000,00 динара. Трошкове је наплатила принудним путем. Предмет тужбеног захтева у овом поступку је законска затезна камата на досуђени износ трошкова кривичног поступка, обрачуната за период од 18.12.2013. године до 13.07.2015. године када је донето решење Вишег суда у Београду којим су утврђени трошкови кривичног поступка, и то у износу од 490.358,10 динара са законском затезном каматом на наведени износ почев од дана подношења тужбе.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, другостепени суд је правилном применом материјалног права преиначио првостепену пресуду налазећи да тужиља нема право на исплату законске затезне камате, на износ трошкова кривичног поступка који су тужиљи утврђени решењем Вишег суда у Београду од 13.07.2015. године, потражује у посебној парници, у ситуацији када приликом подношења захтева за накнаду трошкова кривичног поступка од 29.07.2014. године или истовремено са тим захтевом није поставила и захтев за исплату законске затезне камате на трошкове, односно није поднела захтев за исплату законске затезне камате у кривичном поступку у коме су ти трошкови настали.

Супротно наводима ревидента, другостепени суд правилно закључује да се законска затезна камата на досуђени износ трошкова поступка може тражити само у поступку у коме су ти трошкови настали и не може бити предмет главног захтева посебне парнице уколико та камата тамо није тражена.

Одредбом члана 265. став 1. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11 ... 35/19) прописано је да ће се, кад се обустави кривични поступак или се оптужба одбије или се окривљени ослободи од оптужбе, изрећи у решењу односно пресуди да трошкови кривичног поступка из члана 261. став 2. тачка 1. до 6. овог законика, нужни издаци окривљеног и нужни издаци и награда браниоца и пуномоћника (члан 103. став 3.), као и награда вештака и стручног саветника, падају на терет буџетских средстава суда. Одредбом члана 265. став 6. истог закона прописано је да ако захтев за накнаду нужних издатака и награде из става 1. овог члана не буде усвојен или суд о њему не донесе одлуку у року од три месеца од дана подношења захтева, окривљени и бранилац имају право да потраживање остварују у парничном поступку против Републике Србије.

Сходно напред наведеним одредбама, лице, односно странка, у поступку дужна је да уз захтев за накнаду трошкова поступка, постави истовремено и захтев за исплату законске затезне камате на износ досуђених трошкова као новчане обавезе. Обавеза накнаде трошкова поступка, и кривичног и парничног, је новчана обавеза, па поверилац (странка која је успела у поступку) има право да на досуђени износ трошкова, у смислу члана 277. Закона о облигационим односима, потражује и законску затезну камату, али се о праву повериоца на законску затезну камату одлучује у поступку у коме се ти трошкови досуђују, а не у посебном поступку. Уколико странка истовремено са захтевом за накнаду трошкова поступка не постави, односно не поднесе и захтев за исплату законске затезне камате на трошкове поступка, таква обавеза за дужника не постоји, односно поверилац нема право на исплату камате и не може у посебној парници да тражи исплату законске затезне камате на досуђени износ трошкова у другом поступку. Тужиља је у захтеву за накнаду трошкова кривичног поступка, који је поставила 29.07.2014. године, определила трошкове које потражује, али истовремено са тим захтевом није поставила захтев за исплату законске затезне камате на трошкове. Како у складу са чланом 265. став 6. Законика о кривичном поступку, захтев за накнаду нужних издатака који је поставила тужиља није одмах усвојен, а суд о њему није донео одлуку у року од три месеца од дана подношења захтева, тужиља је била овлашћена да своје потраживање оствари у парничном поступку против Републике Србије одмах након истека рока од три месеца, што она није учинила већ је инсистирала на доношењу решења подношењем више ургенција. Следом наведеног, и по оцени Врховног касационог суда, захтев за исплату законске затезне камате на износ трошкова кривичног поступка не може бити предмет тужбеног захтева у посебној парници, док супротни наводи ревидента нису основани.

Како се ни осталим наводима ревизије не доводи у питање правилност побијане другостепене одлуке, Врховни касациони суд је применом члана 414. став 1. Закона о парничном поступку ревизију одбио као неосновану.

Председник већа-судија

Јасминка Станојевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић