Врховни касациони суд је одлучујући о сукобу месне надлежности на основу одредбе члана 22. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11, 49/13 – УС, 74/13 - УС, 55/14, 87/18 и 18/20), а у вези одредбе члана 30. став 2. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17, 65/18 - УС, 87/18 и 88/18 - УС), утврдио да је за поступање у овом предмету месно надлежан Основни суд у Врбасу.

Тужба је 10.03.2020. године поднета Основном суду у Врбасу ради утврђења недопуштености извршења одређеног решењем Основног суда у Новом Саду, Судска јединица у Врбасу Ив 9105/12 од 12.09.2012. године, који се води сада пред Основним судом у Врбасу, под истим бројем између истих странака, те да се стави ван снаге решење Основног суда у Новом Саду, Судска јединица у Врбасу Ив 9105/12 од 12.09.2012. године, укину све спроведене радње и обустави извршни поступак; да се утврди да је ништава и да не производи правно дејство одредба члана 18. Уговора о кредиту на бази девизног депозита, закљученог између тужиље и тужене, у делу који гласи: „Уколико дође до судског спора уговорне стране одређују надлежност суда у Београду“; да се утврди да је ништава и да не производи правно дејство одредба наведеног Уговора о кредиту и то члана 3. став 5, став 6. и став 7, у вези камате; да се обавеже тужена да исплати тужиљи на име неоснованог обогаћења на основу наплаћене камате укупан износ од 10.000,00 динара; да се утврди да је ништава и да не производи правно дејство одредба наведеног Уговора о кредиту из члана 3. став 8. у вези затезне камате,; обавеже тужена да исплати тужиљи на име неоснованог обогаћења, неосновано наплаћене затезне камате укупан износ од 10.000,00 динара; да се утврди да је ништава и да не производи правно дејство одредба наведеног уговора о кредиту из члана 7. тачка 3. у вези годишње провизије; обавеже тужена да исплати тужиљи на име неоснованог обогаћења, неосновано наплаћене накнаде за администратирање кредита укупан износ од 46.161,75 динара; утврди да је ништава и да не производи правно дејство одредба наведеног Уговора о кредиту из члана 7. тачка 4. у вези провизије на име премије осигурања кредита; и обавеже тужена да исплати тужиљи на име неоснованог обогаћења, неосновано наплаћене премије осигурања кредита код осигуравајуће куће укупан износ од 63.295,00 динара, са законском затезном каматом и трошковима парничног поступка. У иницијалном акту је наведена вредност предмета спора у износу од 128.456,75 динара. Тужена је у поднеску од 28.09.2020. године истакла приговор месне ненадлежности Основног суда у Врбасу и предложила да се тај суд огласи месно ненадлежним и списе предмета уступи Трећем основном суду у Београду, као стварно и месно надлежном суду, с обзиром на то да тужена има седиште у Београду, а на основу одредбе члана 40. став 2. ЗПП.

Одредбом члана 19. став 3. ЗПП је прописано да, суд може да се по приговору месне ненадлежности туженог огласи месно ненадлежним у року од осам дана од дана пријема одговора на тужбу. Одредбом става 4. овог члана, да, ако се тужба не доставља на одговор, тужени може да истакне приговор месне ненадлежности најкасније на припремном рочишту, односно на првом рочишту за главну расправу, ако се припремно рочиште не одржава, а пре упуштања у расправу, о чему суд мора да одлучи у року од осам дана од дана изјављивања приговора.

Одредбом члана 40. став 2. ЗПП је прописано, да, за суђење у споровима против правних лица, опште месно надлежан је суд на чијем се подручју налази њихово седиште, према извештају Агенције за привредне регистре.

Одредбом члана 65. став 1. ЗПП је прописано, да, ако законом није прописана искључива месна надлежност неког суда, странке могу да се споразумеју да им у првом степену суди суд који није месно надлежан, под условом да је тај суд стварно надлежан. Одредбом става 3. овог члана, да, споразум из става 1. и 2. овог члана производи правно дејство само ако је састављен у писаном облику и ако се односи на одређени спор или више спорова који сви проистичу из одређеног правног односа. Одредбом става 4. овог члана, да, исправу о споразуму тужилац мора да приложи уз тужбу, а тужени уз приговор ненадлежности.

Тужиља је уз тужбу приложила уговор о кредиту на бази девизног депозита од 23.07.2007. године, којим је предвиђено да су уговорне стране сагласне да ће све евентуалне спорове проистекле из овог уговорног односа настојати да реше споразумно, а уколико дође до судског спора, уговорне стране одређују надлежност суда у Београду (осим уколико законом није другачије одређено) (члан 18. уговора).

Споразум о месној надлежности из приложеног уговора о кредиту није одређен у погледу ког суда, с обзиром на то да су одредбама члана 3. став 1. тачка 4, 5. и 6. Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава („Службени гласник РС“ број 101/13) за територију градских општина у Београду, основана три суда (Први, Други и Трећи основни суд у Београду). Дакле, постоји споразум о надлежности суда у Београду, али не и ког суда, због чега такав споразум не може произвести правно дејство.

Основни суд у Врбасу, истовремено, без обзира на приговор тужене о месној ненадлежности тог суда, после доношења одлуке којом је у једном делу одбацио тужбу тужиље, није се могао у односу на преостали део тужбеног захтева огласити месно ненадлежним и уступити предмет Трећем основном суду у Београду, због чега је месно надлежан за даље поступање у овом предмету.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 22. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић