Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж2 409/21 од 23.09.2021. године, жалба тужиоца-противтуженог је одбијена, а жалба тужене-противтужиље делимично усвојена, делимично одбијена, и првостепена пресуда у побијаном одбијајућем делу одлуке о противтужбеном захтеву који се односи на висину доприноса за издржавање (за износ од 60.000,00 динара) и делу одлуке о трошковима поступка укинута и предмет у том делу упућен првостепеном суду на поновно суђење, док је у преосталом побијаном делу првостепена пресуда потврђена.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу којим је потврђена првостепена пресуда којом је одлучено о захтеву за утврђење права становања и привременим мерама, тужена-противтужиља је изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Испитујући дозвољеност ревизије изјављене против побијане пресуде, у делу којим је потврђена првостепена пресуда у ставу деветом изреке, којим је одлучено о предложеним привременим мерама, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 420. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 87/18), Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Чланом 420. став 1. ЗПП прописано је да странке могу да изјаве ревизију и против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно окончан.

Како се у овом делу ревизијом побија другостепено решење којим је одлучено о привременој мери, а таквим решењем се поступак правноснажно не окончава, Врховни касациони суд је ревизију одбацио као недозвољену, као у ставу другом изреке на основу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 420. став 1. ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде у преосталом делу који се ревизијом побија, којим је одлучено о праву становања, применом члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није основана.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, странке су ступиле у брак 05.08.2000. године, а брачна заједница је престала септембра 2020. године, када се тужилац преселио из породичне куће у трособан стан, површине 81м2 у ..., ... бр. ..., заједничко власништво странака, у коме живи сам. Тужена станује са двоје заједничке деце парничних странака, пунолетним ГГ, рођеним ... године и млт. ВВ, рођеном ... године, у породичној кући у ..., ... бр. ..., површине око 200 м2, која се води као власништво тужиоца, која је његова посебна имовина која је унета у заједницу (за коју тужена тврди да је сувласник по основу заједничких улагања). Поред наведене породичне куће, тужилац има у својини стан у ..., половину стана у ..., ул. ... бр. ..., половину стана у ..., ... бр. ..., два једнособна стана у ..., у ул. ... бр. ... . Након што је напустио породичну кућу тужилац је предложио туженој да у кући са децом остане у наредних 6 месеци, а након тога да се пресели у стан у ... улици бр. ..., који је у том периоду и реновиран, а у коме тренутно живи тужилац. Поред наведеног, утврђене су прилике и примања странака, укупне потребе мал. ВВ и прибављен је налаз и мишљење Центра за социјални рад Града Новог Сада.

По оцени Врховног касационог суда, с обзиром на утврђено чињенично стање, правилно су нижестепени судови применили материјално право при одлучивању о противтужбеном захтеву у делу којим је тражено да се утврди право становања, због чега су неосновани ревизијски наводи тужене-противтужиље којима се указује на погрешну примену материјалног права у овом делу одлуке.

Одредбом члана 194. Породичног закона, прописано је да дете и родитељ који врши родитељско право имају право становања на стану чији је власник други родитељ детета, ако дете и родитељ који врши родитељско право немају право својине на усељивом стану (став 1). Право становања траје до пунолетства детета (став 2). Немају право становања дете и родитељ, ако би прихватање њиховог захтева за право становања представљало очигледну неправду за другог родитеља (став 3).

Право становања – хабитатио је лична службеност из корпуса дечјих права које је установљено у циљу егзистенцијалне заштите детета, ради збрињавања детета и у интересу родитеља који врши родитељско право. Суштина ове законске одредбе је да обезбеди остварење права на дом као једног од најважнијих права из корпуса права установљених ради добробити и заштите детета. За остварење овог права потребно је да буду испуњени услови прописани цитираном одредбом члана 194. Породичног закона. У конкретној ситуацији наведени услови за установљење права становања на непокретности, породичној кући која је у власништву тужиоца-противтуженог и представља његову посебну имовину, нису испуњени, јер тужена-противтужиља, као родитељ који врши родитељско право, има право својине на усељивом стану у ..., ул. ... бр. ..., површине 81м2, који је у сувласништву парничних странака. При томе ради се о усељивом стану, без обзира на наводе ревизије да тужилац живи у том стану, јер се тужилац-противтужени привремено уселио у наведени стан након престанка брачне заједнице. Ово посебно имајући у виду да је тужилац-противтужени сагласан да тужена живи са мал. дететом у том стану, који је у потпуности реновиран и несумњиво задовољава потребе тужене и млт. детета странака, у односу на који и тужилац то право становања признаје и сагласан је да се установи. Због тога се као правилан намеће закључак да би у том смислу била очигледна неправда према тужиоцу да се установљава право становања на кући у својини тужиоца, а супротно ревизијским наводима млт. дете има решено стамбено питање, те му није повређено право на дом и нису угрожени интереси детета. С обзиром на наведено, разлози ревизије којима се указује на погрешну примену материјалног права нису основани.

На основу изложеног, Врховни касациони суд је применом члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке.

Председник већа - судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић