Пресудом Вишег суда у Шапцу Кж 169/22 од 07.06.2022. године, одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног АА, адвоката Дарка Вићића, а пресуда Основног суда у Шапцу, Судска јединица у Богатићу К 818/20 од 16.07.2021. године, потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда, захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног АА, адвокат Дарко Вићић, у смислу члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји као основан захтев, укине побијане пресуде и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног АА Републичком јавном тужиоцу, те је у седници већа, коју је одржао без обавештења Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета са правноснажним пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, адвоката Дарка Вићића је неоснован.

Поднетим захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног АА се указује на повреду кривичног закона из члана 439. тачка 3) ЗКП, и то наводима да је побијаним пресудама повређен закон на штету окривљеног, јер је првостепени суд окривљеном изрекао и условну осуду и новчану казну као споредну, а одредбом члана 176. став 1. КЗ, за које кривично дело је окривљени оглашен кривим, није прописно изрицање новчане казне као споредне. Надаље, у захтев за заштиту законитости се указује да се неосновано првостепени и другостепени суд позивају на одредбу члана 48. став 2. КЗ, имајући у виду да, у конкретном случају, окривљени није стекао некакву корист извршењем кривичног дела. Сем тога, бранилац окривљеног наводи да је одредбом члана 48. став 2. КЗ прописано да је законски услов за изрицање новчане казне – као споредне казне, ако је суд изрекао казну затвора, а како је окривљеном изречена условна осуда, у конкретном случају, није могла бити изречена и новчана казна као споредна казна.

Међутим, Врховни касациони суд ове наводе оцењује као неосноване из следећих разлога.

Одредбом члана 43. КЗ су прописане врсте казни које се могу „изрећи“ учиниоцу кривичног дела, а то су: казна затвора, новчана казна, рад у јавном интересу и одузимање возачке дозволе. Дакле, учиниоцу кривичног дела се казне „изричу“. Термин „изрицање“ представља општи појам који се односи на све четири врсте казне које познаје Кривични законик.

Надаље, одредбом члана 48. став 2. КЗ је, поред осталог, прописано и да се за кривична дела учињена из користољубља, новчана казна као споредна може изрећи када није прописана законом.

Чланом 176. став 1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији предвиђено је да ко супротно прописима који регулишу опорезивање акцизама, неовлашћено производи, прерађује, продаје или ко набавља ради продаје, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини, или на други начин неовлашћено ставља у промет производе који се у складу са законом сматрају акцизним производима, казниће се затвором од шест месеци до пет година.

Сходно изнетом, а како је окривљени оглашен кривим због извршења кривичног дела недозвољен промет акцизних производа из члана 176. став 1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији, јер је поступао супротно прописима који регулишу опорезивање акцизама, обзиром да је предметни дуван набавио ради продаје, а самим тим и ради остваривања користи, а што логично води закључку да се ово дело врши из користољубља, суд је у смислу цитиране одредбе члана 48. став 2. КЗ, могао изрећи и новчану казну, као споредну, независно од чињенице што окривљени АА, у конкретном случају, није осуђен на казну затвора.

Како је окривљеном АА због извршења кривичног дела недозвољен промет акцизних производа из члана 176. став 1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији изречена условна осуда, тако што му је за извршено кривично дело утврђена као главна, казна затвора у трајању од шест месеци и истовремено одређено да се ова казна неће извршити уколико окривљени за време од две године од дана правноснажности не учини ново кривично дело и новчана казна као споредна, и то на основу члана 48. КЗ у износу од 80.000,00 динара, то одлуком о кривичној санкцији, у конкретном случају, није повређен закон, па Врховни касациони суд наводе захтева којима се указује на повреду кривичног закона из члана 439. тачка 3) ЗКП, оцењује као неосноване.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 491. став 1. ЗКП, одлучио као у изреци пресуде.

Записничар – саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Председник већа – судија

Звездана Говедарица Царић,с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Бата Цветковић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић