Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж 698/20 од 28.01.2021. године, изреком под 1, обијена је као неоснована жалба тужиља АА из ... и ББ из ... и потврђена пресуда Вишег суда у Крагујевцу П 50/16 од 02.10.2019. године. Изреком под 2 одлучено је да свака странка сноси своје трошкове другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другостепеном поступку, тужиље су благовремено изјавиле ревизију, због погрешне примене материјалног права.

Тужени ВВ, власник СЗТР комисион „ГГ“ ... и ЂЂ власник трговинске радње „ЕЕ“, ... су одговорили на ревизију.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду применом члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11...18/20) и утврдио да је ревизија неоснована.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Нижестепени судови су утврдили да је предметни локал решењима тада надлежних Комисија за национализацију од 16.11.1959. године, 25.01.1960. године, одузет уз накнаду од правног претходника тужиља ЖЖ, применом Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, чиме је прешао у друштвену својину са правом коришћења и располагања општине Крагујевац, која га је, уз сачињавање записника, у децембру 1963. године, предала на управљање стамбеном органу НОО Крагујевац, чиме су решења о национализацији у потпуности извршена, а потом га је уговором од 18.12.1970. године, пренела на бесплатно коришћење РО „ЗЗ“ са забраном отуђења другом лицу, потом предузећу „ИИ“ које је након продаје променило назив и послује као АД „ДД“ ..., које је, поводом својинских права, успело у спору са Холдинг компанијом „ЈЈ“ (која је локал, као тадашњи корисник, 2009.године дала на коришћење власнику радење „ ГГ“ по уговору о пословној сарадњи која је трајала до 2013. године ), па је, по ступању у државину, АД „ДД“, локал издао у закуп, по уговору од 19.03.2012. године, ВВ власнику СТР комисион „ГГ“ а потом ЂЂ по уговору о закупу од 19.03.2013. године, која је у том локалу обављала пословну делатност преко СТР комисион „ЕЕ“ ... и из њега се иселила пре 2016.године. Oба закупца су редовно измиривала своје уговорне обавезе. Након спроведене национализације, правни претходник тужиља је остао уписан у земљишним књигама као власник зграде у којој се локал налази, па су сада и тужиље у катастру непокретности уписане као сувласнице на објекту број 1, кп.бр .../... који се састоји од приземља и спрата, и то АА са уделом од 13/24 а ББ са уделом од 11/24 и као носиоци права коришћења са истим уделима на земљишту кп бр. .../... у површини од 4 ара и 39 м2, које је државна својина. Наведени локал је правноснажним решењем Агенције за реституцију, подручна јединица Крагујевац од 11.04.2016. године, враћен тужиљама као правним следбеницима бившег власника, с тим што је одређено да им се у државину враћа по истеку 01.04.2018. године, као датума до којег траје уговор о закупу пословног простора од 19.03.2013. године закључен између власника радње „ЕЕ“ као закупца и предузећа „ДД“ као закуподавца. Правноснажном пресудом Основног суда у Крагујевцу 2П 3471/13 од 19.05.2014. године, одбијен је тужбени захтев тужиоца АД „ДД“ ... да се према туженима АА и ББ утврди да је власник спорне пословне просторије, а пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж 3459/17 од 17.01.2018. године, одбијен је тужбени захтев тужиља АА и ББ, којим су тражиле да се тужени ВВ исели из предметног локала.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су, супротно ревизијским наводима, правилно закључили да је предметна непокретност из режима приватне својине, по самом закону прешла у друштвену, без обзира на чињеницу да је правни претходник тужиља остао уписан као власник, јер ни он ни тужиље нису имали нити вршили било каква својинска овлашћења на њој, већ општина Крагујевац, као друштвено-правни субјект, да сходно одредби члана 28. став 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу и садржини решења Агенције за реституцију којом је одређено да се предметни пословни простор враћа тужиљама у државину по истеку рока закупа, 01.04.2018. године, тужиље део својих овлашћења, држање и коришћење предметног локала могу вршити тек од тог датума, јер пуно право својине (да ствар држе, користе и њом располажу) могу имати по протеку три године од наведеног датума или од датума извршности решења Агенције о враћању одузете имовине, да су тужени ВВ, власник радње „ГГ“ ... и ЂЂ власник радње „ЕЕ“, локал користили по пуноважном правном основу. Тужиље би, по правноснажности решења Агенције за реституцију од 11.04.2016. године, имале основ за потраживање накнаде за коришћење предметног локала од тог момента, у складу са одредбом члана 20. став 3. тог закона, али како се тужена власница радње „ЕЕ“ ..., као закупац, иселила из локала пре 2016. године, потраживање тужиља је неосновано у целости.

Супротно ревизијским наводима, тужиље ни у смислу члана 14. став 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, немају основ да потражују износе закупнине од тужених ЂЂ и ВВ, власника наведених радњи, који су плаћали закупнину тадашњем кориснику АД „ДД“ ..., без обзира што су биле уписане у јавним књигама као власнице предметног локала. Ово због тога што је одредбом члана 20. Закона о основама својинскоправних односа, прописано да се право својине стиче по самом закону, на основу правног посла или наслеђивањем (став један) и одлуком државног органа, на начин и под условима одређеним законом (ст. 2.). С обзиром да је основ стицања, односно враћања права својине тужиљама, решење Агенције за реституцију, ранији упис права својине у катастру непокретности је деклараторног карактера, јер је спорни локал наведеним решењима био национализован и одузет уз накнаду,од правног претходника тужиља и по самом закону прешао из приватне у друшвену својину са правом коришћења и располагања у корист друштвено-политичке заједнице, тако да правни претходник тужиља а потом и тужиље на њему нису имале било каква својинска овлашћења. Следом наведених одредби Закона о враћању одузете имовине и обештећењу и садржине наведеног решења Агенције за реституцију РС, подручне јединице Крагујевац од 11.04.2016. године, тужиље су део својих овлашћења – држања и коришћења ствари могле вршити тек од 01.04.2018. године, а право пуне својине тек по истеку рока од три године од дана извршности наведеног решења, па су тужени имали правни основ за коришћење предметне непокретности, без обзира на то у чијем је она власништву, због чега нису дужни да плаћају накнаду тужиљама.

Из наведених разлога, нижестепени судови су, супротно ревизијским наводима тужиља, одлуку засновали на правилној примени материјалног права, одредби члана 14. став 2. и члана 28. став 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу и члана 20. Закона о основама својинскоправних односа, па је Врховни касациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде применом члана 414. став 1. ЗПП.

Трошкови поступка на име ангажовања пуномоћника, адвоката за изјављену ревизију тужиљама нису признати сходно члану 153. став 2. ЗПП с обзиром да нису успеле у поступку по ревизији, а трошкови ревизијског поступка на име ангажовања пуномоћника адвоката за састав одговора на ревизију и за судске таксе туженима који су одговорили на ревизију, нису признати, јер нису били нужни, сходно члану 154. ЗПП, па је Врховни касациони суд одлучио као у ставу другом и трећем изреке.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић