Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је изјавила благовремену и дозвољену ревизију због погрешне примене материјалног права, позивајући се и на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

Ревизија је дозвољена на основу одредбе члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 18/20).

Испитујући побијану другостепену пресуду у границама прописаних одредбом члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је утврдио да ревизија тужиље није основана.

У спроведеном поступку није учињена апсолутно битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу у привременим институцијама Косова и Метохије, у Казнено - поправном дому у Липљану, а решењем тужене преузета је у Управу за извршење заводских санкција почев од 15.05.2008. године. Након преузимања тужиља је остала нераспоређена јер није постојало радно место на коме је могла да обавља своје задатке и није обављала фактички рад код органа тужене, али јој радни однос није престао, те је дана 15.05.2018. године навршено десет година од преузимања тужиље код тужене.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је оценио да је тужиља остварила право на јубиларну награду за навршених десет година рада у радном односу код тужене на дан 15.05.2018. године, те да је без утицаја на наведено право чињеница да је тужиља након преузимања остала нераспоређена и да није обављала фактички рад код тужене, јер тужиља није распоређена услед пропуста послодавца. На основу наведеног, а применом одредбе члана 1. Закона о државним службеницима, члана 120. Закона о раду и одредбе члана 44. став 1. тачка 1) Посебног колективног уговора за државне органе, првостепени суд је усвојио тужбени захтев и тужиљи досудио новчани износ на име јубиларне награде у износу од 54.344,00 динара.

Апелациони суд у Београду не прихвата дато становиште првостепеног суда и закључује да је на утврђено чињенично стање првостепени суд погрешно применио материјално право. Према становишту другостепеног суда, за остваривање права на јубиларну награду од значаја је, у смислу одредбе члана 140. став 1. и 4. Закона о државним службеницима, околност подношења писаног захтева за исплату јубиларне награде руководиоцу органа из ког разлога право на исплату јубиларне награде није признато нити оспорено што је проузроковало да је пропуштено право на жалбу односно право на судску заштиту.

Ревидент не прихвата становиште другостепеног суда и сматра да се јубиларна награда додељује за остварени радни однос код послодавца у одређеном временском периоду, те да није условљена обављањем фактичког рада нити подношењем писаног захтева јер би одлучивање о том питању било само декларативне природе.

Ценећи ревизијске наводе тужиље, Врховни касациони суд налази да је правилна одлука другостепеног суда, из следећих разлога.

Одредбом члана 120. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр.24/05 ... 113/17) који се примењивао у моменту када је тужиља навршила 10 година радног односа код тужене, прописано је да се општим актом, односно уговором о раду може утврдити право на јубиларну награду.

Одредбом члана 44. став 1. тачка 1. Посебног колективног уговора за државне органе („Службени гласник РС“, бр. 25/15 ... 50/15) прописано је да запослени има право на јубиларну новчану награду у висини месечне просечне зараде без пореза и доприноса по запосленом у Републици Србији, према објављеном податку органа надлежног за послове статистике за последњи месец у претходној календарској години у односу на календарску годину у којој се јубиларна награда остварује, с тим што се висина новчане награде увећава за 25% при сваком наредном остваривању тог права, тако да се за 10 година рада у радном односу исплаћује у висини месечне просечне зараде без пореза и доприноса. Ставом 2. истог члана је прописано да се jубиларном годином рада сматра година у којој запослени навршава 10, 20, 30 и 40 година рада проведених у радном односу код послодаваца, без обзира на то у ком државном органу је запослени остваривао права из радног односа.

Имајући у виду садржину ошштег акта који се у конкретном случају примењује, Врховни касациони суд налази да је остваривање права на јубиларну награду условљено бројем година рада у радном односу како је то изричито наведено у ставу 1. и 2. члана 44. Посебног колективног уговора за државне органе. Чињеница да је тужиља провела десет година у радном односу код тужене не значи и да је остварила право на јубиларну награду, имајући у виду да је све то време била нераспоређена и да није фактички обављала рад, због чега нису испуњени услови из цитиране одредбе Посебног колективног уговора за државне органе.

Тумачење ревидента према којем се јубиларна награда додељује као одраз захвалности послодавца за лојалност, коју запослени показује тиме што одређени временски период проводи у радном односу код њега, генерално посматрано јесте тачно, али општи акт којим је ближе регулисано право на исплату јубиларне награде, прецизира да се ради о навршеним годинама рада у радном односу, а не навршеним годинама само проведеним у радном односу. Отуда је за остваривање јубиларне награде било неопходно да тужиља оствари рад у радном односу у периоду предвиђеном чланом 44. став 1. и 2. Посебног колективног уговора за државне органе, што се у конкретном случају није испунило.

Према наведеном, Врховни касациони суд је одбио ревизију као неосновану и применом члана 414. став 1. Закона о парничном поступку одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Бранко Станић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић