Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија), док је ставом 2. истог члана прописано да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија. Предмет спора је захтев тужиоца за накнаду материјалне штете проузроковане повредом права на суђење у разумном року у стечајном поступку.

Одредбом члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да странка може да поднесе тужбу против Републике Србије за накнаду имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року, у року од једне године од дана када је стекла право на правично задовољење. Према ставу 3. те одредбе, одговорност Републике Србије за имовинску штету изазвану повредом права на суђење у разумном року је објективна. Редовни судови у споровима за накнаду имовинске штете, настале због потпуног или делимичног неизмирења правноснажних и извршних судских одлука, односно у стечају утврђених потраживања запослених из радног односа, која су без њихове кривице остала неизмирена и у поступку стечаја вођеним над стечајним дужником са већинским друштвеним или државним капиталом, следе правне ставове изражене у одлукама Европског суда за људска права и одлукама Уставног суда. Применом ставова тих судова успостављена је одговорност Републике Србије за обавезе привредних друштава која не уживају довољну институционалну и оперативну независност од државе, и то без утврђивања узрочно-последичне везе између повреде права на суђење у разумном року и настале штете. Тај став садржан је и у Закључку Врховног касационог суда од 02.11.2018. године, донетог у поступку решавања спорног правног питања СПП 6/2016, уз услов да је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року.

Правноснажном пресудом одлучено је о новчаном обештећењу због повреде права на суђење у разумном року у предмету Привредног суда у Београду Ст. 4155/2010, а која повреда је утврђена решењем Привредног суда у Београду Р4 Ст. 726/21 од 26.02.2021. године. Закључком стечајног суда утврђено је тужиочево потраживање из радног односа са стечајним дужником, са већинским државним капиталом, у висини главног дуга у износу од 56.289,00 динара и затезном каматом на главни дуг обрачунате до отварања стечајног поступка у износу од 5.546,88 динара. Када се има у виду наведено, то следи да тужена одговара за штету у смислу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, јер тужилац, без своје кривице није наплатио новчано потраживање из радног односа од стечајног дужника, а правноснажним решењем утврђено је да је тужиоцу у стечајном поступку повређено право на суђење у разумном року.

Стога у овом спору није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, нити је потребно ново тумачење права, због чега је Врховни суд, на основу члана 404. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке.

Одлучујући о дозвољености ревизије применом члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Тужба у овој правној ствари поднета је 10.09.2021. године са захтевом за накнаду имовинске штете због повреде права на суђење у разумном року у висини од 61.835,88 динара.

Чланом 468. став 1. ЗПП, прописано је да спорови мале вредности, у смислу одредаба ове главе, јесу спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Према члану 479. ставом 6. ЗПП, против одлуке другостепеног суда у спору мале вредности није дозвољена ревизија.

Имајући у виду да се ради о спору мале вредности, то је ревизија тужене недозвољена.

Са напред наведених разлога Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке, применом члана 413. ЗПП.

Председник већа - судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић