.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 1792/2025
10.07.2025. година
Београд
Врховни суд, у већу састављеном од судија: Мирјане Андријашевић, председника већа, Иване Рађеновић, Владиславе Милићевић, Марине Милановић и Весне Мастиловић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Жељко Рајчевић, адвокат из ..., против тужене Основне школе „...“ ..., коју заступа Правобранилаштво Града Сомбора, ради исплате, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 260/25 од 13.02.2025. године, у седници одржаној 10.07.2025. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 260/25 од 13.02.2025. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужене изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 260/25 од 13.02.2025. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Сомбору П1 209/23 од 21.11.2024. године, ставом првим изреке, одбачена је тужба у делу тужбеног захтева којим је тужиља тражила да се тужена обавеже да јој на име законске затезне камате због кашњења у исплати накнаде трошкова за долазак и одлазак са рада исплати 1.809,95 динара са законском затезном каматом од 15.12.2021. године до исплате. Ставовима другим и трећим изреке, усвојен је тужбени захтев, у непресуђеном делу, и тужена обавезана да тужиљи исплати укупно 182.914,00 динара за период од новембра 2017. године закључно са августом 2021. године на име разлике накнаде трошкова за долазак и одлазак са рада и то: на релацији Сомбор – ... – Сомбор од 76.200,00 динара, за градски превоз ... – локал од 17.814,00 динара и Сомбор – локал од 88.900,00 динара, све увећано за законску затезну камату порписану Законом о затезној камати почев од доспелости сваког појединачног потраживања до исплате, на начин ближе наведен у ставу трећем изреке. Ставом четвртим изреке, тужена је обавезана да тужиљи накнади трошкове парничног поступка од 251.179,71 динара са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 260/25 од 13.02.2025. године, ставом првим изреке, преиначена је решење о трошковима поступка садржано у првостепеној пресуди, тако што је одбијен захтев тужиље за накнаду трошкова парничног поступка преко износа од 243.545,99 динара са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате. Ставом другим изреке, одбијена је жалба тужене у преосталом делу и потврђена првостепена пресуда у преосталом усвајајућем делу. Ставом трећим изреке, одбијен је захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права и предложила да се ревизија сматра изузетно дозвољеном у смислу одредбе члана 404. ЗПП.
Одлучујући о дозвољености ревизије у смислу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник Републике Србије“, бр.72/11... 18/20 и 10/23 – други закон) Врховни суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као о изузетно дозвољеној на основу члана 404. ЗПП, јер не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачење права. Предмет тражене правне заштите о коме је одлучено побијаном правноснажном пресудом је исплата накнаде трошкова за долазак на рад и одлазак са рада са припадајућом каматом. О овом праву тужиље судови су одлучили уз примену материјалног права које је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног суда, у којима је одлучивано о захтевима тужилаца, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом – о праву запослених на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедио сопствени превоз. Указивање тужене на постојање другачијих одлука не указује нужно на другачији правни став изражен у тим одлукама, јер правилна примена материјалног права у споровима са тужбеним захтевом као у конкретном случају зависи од утврђеног чињеничног стања.
Како на основу изнетог произилази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.
Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.
Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
Тужба ради исплате накнаде трошкова за долазак на рад и одлазак са рада поднета је 29.12.2020. године, а поднеском од 15.07.2024. године тужба је преиначена повећањем захтева. Вредност побијаног дела правноснажне пресуде је 182.914,00 динара. Овај износ, према средњем курсу НБС на дан преиначења тужбе, представља динарску противвредност испод 40.000 евра.
Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору, који се односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра, према средњем курсу Народне банке Србије на дан преиначења тужбе, то је Врховни суд нашао да ревизија тужене није дозвољена, применом одредбе члана 403. став 3. ЗПП.
На основу члана 413. у вези члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.
Председник већа – судија
Мирјана Андријашевић, с.р.
За тачност отправка
Заменик управитеља писарнице
Миланка Ранковић
