Одредбом члана 404. Закона о парничном поступку прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Врховни суд је испитао разлоге изнете у ревизији тужене и закључио да нема основа да се допусти одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној.

Према разлозима другостепене пресуде, тужена је као правни следбеник Агенције за приватизацију обавезана да тужиоцима исплати новчане износе у висини накнаде које је предвиђена Програмом реструктурирања компаније International CG ДП Београд у реструктуирању и Програмом реструктуирања компаније Generalexport ДП Београд у реструктуирању, као бившим запосленима тих компанија, који програми су прихваећни решењима Агенције за приватизацију. Програмима је предвиђена исплата накнаде у висини од нето 200 евра за сваку пуну годину радног стажа који је запослени остварио у компанијама закључно са 31.12.2007. године и одређеним условима, уз сагласност на исплату од стране Министарства финансија, након закључења трансакције - „дан испуњења“, за одређене имовинске целине. Правни основ обавезе тужене за испуњење потраживања тужилаца, по налажењу нижестепених судова, је одговорност за штету коју је тужена, односно њен правни претходник, причинила тужиоцима својим незаконитим радом, у смислу одредбе члана 154. став 1. и 172. став 2. Закона о облигационим односима. Таква одлука нижестепених судова је заснована на утврђеној чињеници да је дан испуњења за имовинске целине блок XX и Копаоник наступио дана 25.06.2008. године, односно 29.05.2009. године, али средства остварена продајом имовинских целина нису исплаћена тужиоцима у складу са усвојеним Програмима реструктуирања. Полазећи од тога да се средства остварена продајом капитала у поступку приватизације уплаћују на рачун Агенције, да је Програм реструктуирања у себи садржао социјални програм којим је утврђена висина потраживања запослених и бивших запослених на име новчане накнаде и да је дошло до продаје имовине субјеката приватизације, нижестепени судови закључују да је пропуст Агенције за приватизацију што наведена средства остварена продајом имовинских целина, уплаћена на рачун Агенције, нису исплаћена тужиоцима. Основ одговорности је и у улози тужене у доношењу Програма реструктурирања, у смислу непрецизности које су узроковале спор између државних органа чија је сагласност била потребна. Тужиоцима су досуђене накнаде у износу од 52,75% од траженог износа будући да је утврђена чињеница да је тужиоцима у стечајном поступку исплаћено 47,25% од њихових потраживања.

Разлози о примени материјалног права изнети у другостепеној пресуди у складу су са ставом Врховног касационог суда о посматраном правном питању. Спорно питање одговорности Агенције за приватизацију, а сада њеног правног следбеника, за штету због неизвршења Програма реструктурирања расправљено је у решењу Врховног касационог суда Прев 85/2021 од 15.04.2021. године. Наведеним решењем дозвољено је одлучивање о посебној ревизији тужилаца и укинута је другостепена пресуда Привредног апелационог суда, којом је потврђена првостепена пресуда Привредног суда у Београду. У образложењу решења Врховног касационог суда наведено је да се не прихвата правни став другостепеног суда о правилном и законитом поступању Агенције за приватизацију и да је штета коју су тужиоци претрпели у директној вези са нечињењем Агенције за приватизацију. Врховни суд се децидно изјаснио да постоји одговорност Агенције за приватизацију за неизвршење Програма реструктурирања. Следи да је наведено правно питање од општег интереса већ размотрено, како у наведеној одлуци, тако и у другим одлукама ревизијског суда донетим по основу истог чињеничног и правног основа као у овој парници. Стога није од утицаја указивање ревидента на одлуке Привредног апелационог суда, донете у ранијем периоду у односу на наведену одлуку Врховног касационог суда, у којима је изнето раније заступљено становиште другостепеног суда о правилном и законитом поступању Агенције за приватизацију. Следом изложеног, не постоји потреба за уједначавањем судске праксе, нити за новим тумачењем права. Из наведених разлога Врховни суд није дозволио одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној.

У складу са изнетим разлозима Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке, применом одредбе члана 404. став 2. ЗПП.

Испитујући дозвољеност изјављене ревизије тужене у смислу одредбе члана 410. став 2. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија тужене недозвољена.

Одредбом члана 479. став 6. ЗПП прописано је да против одлуке другостепеног суда, донете у парници о спору мале вредности, ревизија није дозвољена. Споровима мале вредности, према одредби члана 468. став 1. ЗПП, сматрају се спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, које не прелази динарску противвредност од 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Како је одлучено о тужбеним захтевима тужилаца који је не прелазе динарску противредност износа од 3.000 евра, односно у спору мале вредности, ревизија није дозвољена у смислу наведене одредбе.

У складу са изнетим, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке, применом одредбе члана 413. ЗПП.

Председник већа-судија

Татјана Миљуш,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић