У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Весне Субић, председника већа, Јелице Бојанић Керкез, Радославе Мађаров, Зорице Булајић и Ирене Вуковић, чланова већа, у парници тужиоца АА из села ..., код ..., кога заступа пуномоћник Бобан Матић, адвокат из ..., против туженог Ловачког удружења „Букуља“ из Аранђеловца, кога заступа пуномоћник Љиљана Костић, адвокат из ..., ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Вишег суда у Крагујевцу Гж 1959/24 од 16.04.2024. године, у седници одржаној 25.06.2025. године, донео је

П Р Е С У Д У

ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Вишег суда у Крагујевцу Гж 1959/24 од 16.04.2024. године.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Крагујевцу Гж 1959/24 од 16.04.2024. године, тако што се ОДБИЈА, као неоснована, жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Аранђеловцу П 118/23 од 28.12.2023. године, у ставовима првом, трећем и четвртом изреке.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени Ловачко удружење „Букуља“ из Аранђеловца да тужиоцу АА из села ... код ... исплати трошкове ревизијског поступка у износу од 89.148,90 динара, у року од 8 дана по пријему пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Аранђеловцу П 118/23 од 28.12.2023. године, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца АА из ..., па је обавезано тужено Ловачко удружење „Букуља“ из Аранђеловца, да тужиоцу, на име накнаде материјалне штете, исплати износ од 131.489,05 динара са законском затезном каматом почев од 28.12.2023. године до исплате. Ставом другим изреке делимично је одбијен тужбени захтев да се обавеже тужени да тужиоцу, на име накнаде материјалне штете, исплати износ преко досуђених 131.489,05 динара до тражених 187.841,50 динара, са законском затезном каматом, као неоснован. Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 156.430,00 динара, док је ставом четвртим изреке одбијен захтев туженог за накнаду трошкова парничног поступка.

Пресудом Вишег суда у Крагујевцу Гж 1959/24 од 16.04.2024. године, усвојена је жалба туженог и преиначена пресуда Основног суда у Аранђеловцу П 118/23 од 28.12.2023. године, у ставу првом, трећем и четвртом изреке, тако што је одбијен тужбени захтев којим је тужилац тражио да се обавеже тужени да тужиоцу, на име накнаде материјалне штете исплати износ од 131.148,05 динара са законском затезном каматом почев од 28.12.2023. године до исплате, те је обавезан тужилац да туженом, на име трошкова парничног поступка, исплати износ од 145.500,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је, због погрешне примене материјалног права, благовремено изјавио ревизију, с тим што је предложио да се о ревизији одлучи као посебној, применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужени је поднео одговор на ревизију.

Према оцени Врховног суда, у овом спору постоји потреба да се о посебној ревизији тужиоца одлучује ради уједначавања судске праксе, због чега је на основу члана 404. ЗПП, одлучено као у ставу првом изреке.

Врховни суд је испитао побијану пресуду, у смислу члана 408. ЗПП, па је утврдио да је ревизија тужиоца основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, на тужиочевом моторном путничком возилу, којим је управљала његова супруга, на путу у селу Бања код Аранђеловца дошло је до оштећења дана 29.04.2019. године, око 23,40 часова, у саобраћајној незгоди у којој је испред возила излетела срнећа дивљач, те је дошло до удара између аутомобила и животиње. Пут на коме је дошло до саобраћајне незгоде је категорисан као јавна саобраћајница, државни пут првог Б реда бр. 27, а срндаћ, који је услед удара преминуо, спада у ловостајем заштићену врсту дивљачи. Налазом и мишљењем вештака машинске струке утврђена је вредност поправке возила, која је економски оправдана, у износу од укупно 187.841,50 динара. Тужени је редовно обављао дужности из планова газдовања над дивљачи тако што је од управљача путева иницирао постављање одговарајуће сигнализације и поставио је ловно-техничке објекте на што већој удаљености од пута. Тужени је 13.02.2018. године и 22.01.2019. године, упутио Јавном предузећу „Путеви Србије“ из Београда захтев за постављање саобраћајне сигнализације која упозорава на опасност од дивљачи на путу, између осталог и на државном путу првог Б реда ознака пута 27, деонице од излаза из Аранђеловца до села Крушевица, као и од излаза из Аранђеловца до села Крћевац, у оба саобраћајна смера.

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање, првостепени суд је утврдио одговорност туженог, као удружење у правном положају корисника ловишта, коме је одређено подручје ловишта дато на газдовање, по члану 4. Закона о дивљачи и ловству и члану 88. истог Закона. Одговорност туженог је објективна, у смислу члана 173. Закона о облигационим односима, јер се организовање ловишта, где је присуство дивљих животиња несумњиво, може тумачити опасном ствари, односно опасном делатношћу из које може проистећи штета за друга лица. При томе није од значаја околност да ли је штета наступила на ловној или неловној површини, с обзиром да се у закону назначава шири појам ловишта, који укључује обе наведене површине, као простор на ком је корисник ловишта одоговорно правно лице. Тужени није доказао да су све или бар већина предвиђених мера остварене у спорном периоду, који је претходио саобраћајној незгоди, па није било довољно законски прописаних услова за ослобођење туженог од одговорности за штету која је настала на тужиочевом возилу. Такође, првостепени суд је утврдио да постоји допринос оштећеног у висини од 30%, због чега је усвојио тужбени захтев за 70% од износа процењене штете.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев сматрајући да је првостепени суд погрешно применио одредбе Закона о дивљачи и ловству и Правилника о мерама за спречавање штете од дивљачи и штете на дивљачи и поступку и начину утврђивања штете. Према становишту другостепеног суда, када настане штета која је проузрокована од стране трајно заштићене дивљачи, такву штету је дужно да надокнади надлежно министарство за послове животне средине, као и ван ловишта, те да је тужени, као корисник ловишта, доказао да је предузимао све мере које су у његовој надлежности, како би српечио настанак штете коју проузрокује трајно заштићена дивљач, те не постоји објективна одговорност туженог, у смислу одредби члана 173. и члана 174. Закона о облигационим односима, јер је тужени доказао да је штета проузрокована искључиво радњом или пропустом тужиоца, као оштећеног лица и да потиче од узрока за које тужени не одговара.

Врховни суд сматра да је другостепени суд погрешно применио материјално право.

Тужени, као корисник ловишта, одговара за штету која је проузрокована тужиоцу по правилима о објективној одговорности из чланова 173. и 174. Закона о облигационим односима, јер се дивље животиње (дивљач) сматрају опасним стварима. Тужени се може ослободити од одговорности под условима из члана 177. истог Закона. Према тој одредби, ималац се ослобађа од одговорности ако докаже да штета потиче од неког узрока који се налазио ван ствари, а чије се дејство није могло предвидети ни избећи или отклонити, или ако докаже да је штета настала искључиво радњом оштећеног или трећег лица коју он није могао предвидети и чије последице није могао избећи или отклонити. Ималац се ослобађа одговорности делимично ако је оштећени делимично допринео настанку штете, а ако је настанку штете делимично допринело треће лице, оно одговара оштећеном солидарно са имаоцем штете и дужно је сносити накнаду сразмерно тежини своје кривице.

У конкретном случају, тужени сматра да је отклонио своју одговорност тако што је од правног лица које управља путевима захтевао да, на месту где се штетни догађај десио, постави саобраћајни знак „дивљач на путу“, али да се то правно лице – управљач путева није одазвало том захтеву. Међутим, Врховни суд сматра да ова радња, иако је означеним Правилником предвиђена као једна од мера за спречавање штете од дивљачи, не искључује у потпуности одговорност туженог у смислу члана 177. став 2. Закона о облигационим односима. Тужени није доказао да је пропуст управљача пута да на делу пута у близини ловишта постави одговарајућу саобраћајну сигнализацију искључиви узрок настале штете. Поред тога, погрешно је другостепени суд закључио да срнећа дивљач представља трајно заштићену дивљач, те да штету од такве дивљачи треба да надокнади Република Србија. Из утврђеног чињеничног стања произлази да срнећа дивљач спада у ловостајем заштићену врсту дивљачи, па је штету коју проузрокује таква дивљач дужан да надокнади корисник ловишта, у конкретном случају тужени. Пут на коме је дошло до саобраћајне незгоде пролази кроз ловиште којим газдује тужени, па због свега наведеног тужени јесте одговоран за штету коју је тужилац претрпео на свом возилу. При томе је правилно првостепени суд утврдио да постоји допринос тужиоца настанку штете у висини од 30%, због чега је правилно обавезао туженог да тужиоцу накнади 70% од утврђене висине штете.

Из наведених разлога, на основу члана 416. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Тужилац је успео у ревизијском поступку, па је тужени дужан, у смислу члана 153. став 1. и члана 154. ЗПП да тужиоцу накнади трошкове тог поступка, и то за састав ревизије у износу од 27.000,00 динара, судске таксе за ревизију према вредности спора у побијаном делу 24.859,56 динара и судске таксе на одлуку о ревизији 37.289,34 динара, укупно 89.148,90 динара. Зато је одлучено као у ставу трећем изреке, на основу члана 165. Закона о прничном поступку.

Педседник већа-судија

Весна Субић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић