Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 210/25 од 12.06.2025. године, исправљене решењем Гж 210/25 од 27.09.2025. године, ставом првим изреке одбачена је жалба туженог као непотпуна. Ставом другим изреке одбијена је жалба тужиље и потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П 3287/2023 од 11.09.2024. године у ставу другом, трећем и петом изреке. Ставом трећим изреке, одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је, на основу члана 404. ЗПП, благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Ревизија предвиђена наведеном одредбом (посебна ревизија) може се изјавити само због погрешне примене материјалног права. Зато ревизијски наводи тужиље којима се указује на учињене битне повреде одредаба парничног поступка нису разматране приликом оцене дозвољености и основаности њене посебне ревизије. Посебна ревизија је изузетно правно средство које се користи када се другостепена пресуда не може побијати ревизијом, и дозвољена је ако Врховни суд оцени да је одлучивање о њој потребно ради разматрања правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

По оцени Врховног суда, у овом спору нема правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана. Уз ревизију нису приложене правноснажне пресуде које би, због другачијег пресуђења у истим или битно истоветним чињеничноправним споровима, оправдале потребу да се о тужиљиној посебној ревизији одлучује ради уједначавања судске праксе.

Нема места одлучивању о тужиљиној посебној ревизији ни ради новог тумачења права.

Тужени је у време подношења тужбе био једини преостали члан породичног домаћинства свог оца, покојног ВВ (умро 15.08.1984. године), носиоца станарског права на стану површине 48 м2 са помоћним објектом у Улици ... бр. ...-... у ..., по уговору о коришћењу стана од 05.09.1971. године, који је тужилац након његове смрти наставио да користи.

Законом о стамбеним односима („Службени гласник РС“, бр. 29/73 и 30/80) било је прописано: да грађанин који се уселио у стан у својини грађана на основу уговора о закупу стана, стиче право да тај стан користи под условима утврђенм тим Законом и уговором о закупу стана (члан 2. став 2) и да носилац станарског права који је то право стекао на породичну стамбену зграду или стан у својини грађана до ступања на снагу тог Закона, има сва права и обавезе које се тим Законом прописују за носиоца станарског права који користи стан у друштвеној својини, ако тим Законом није друкчије одређено (члан 80. став 1). Одредбом члана 9. наведеног Закона било је прописано: да се корисником стана у смислу тог Закона сматрају носилац станарског права и чланови његовог породичног домаћинства који заједно са њим станују, као и лица која су престала да буду чланови тог домаћинства а остала су истом стану (став 1); да се члановима породичног домаћинства у смислу тог Закона сматрају брачни друг, деца рођена у браку, ван брака или усвојена, пасторчад и унучад без родитеља, родитељи (отац, мајка, очух, маћеха и усвојилац) браћа и сестре и лица која је носилац станарског права дужан по закону да издржава или су та лица дужна по закону да издржавају носиоца станарског права, а која са њим заједно станују (став 2). Према одредби члана 17. став 1. истог Закона, корисници стана који станују заједно са носиоцем станарског права имају право да трајно користе стан под условима из тог Закона.

Одредбом члана 17. став 2. Закона о стамбеним односима („Службени гласник РС“, бр. 18/81 и 38/84), важећег у време смрти носиоца станарског права на спорном стану, било је прописано да чланови породичног домаћинства имају право да користе стан под условима из тог Закона и после смрти носиоца станарског права, као и кад он из других разлога трајно престане да користи стан, осим ако је престао да користи стан на основу уговора о коришћењу стана, раскида тог уговора, на основу уговора о замени стана или ако је стекао станарско право на други стан који му је додељен и за чланове породичног домаћинства који заједно са њим станују.

Ново тумачење права, по оцени Врховног суда, није потребно ни у погледу евентуалног тужбеног захтева за отказ уговора о коришћењу стана због неплаћања закупнине и наношења штете објекту, имајући у виду садржину одредбе члана 52. Закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи којим је прописано да се раскид уговора о закупу из тих разлога и исељење остварује у управном поступку пред надлежним органом општинске, односно градске управе, на захтев власника.

Из наведених разлога, на основу члана 404. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Тужиљина ревизија није дозвољена ни на основу члана 403. ЗПП. У тужби је вредност предмета спора одређена у износу од 10.000,00 динара, на коју је и обрачуната судска такса у износу од 1.900,00 динара. Тако одређена вредност предмета спора не прелази вредност која је по наведеној одредби меродавна за дозвољеност ревизије, због чега је на основу члана 410. став 2. тачка 5. и члана 413. ЗПП одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић