Тужиља потражује од туженог накнаду за коришћење туђе (њене) ствари – стана, по основу одредбе члана 219. ЗОО, за целокупни период у коме је тужени боравио у стану (фебруар 2009. године – фебруар 2012. године).

Првостепени суд налази да је тужени без правног основа користио стан тужиље будући да главни уговор – уговор о купопродаји није закључен, а тужени није ни по другом основу (улагањем) стекао сувласништво на предметном стану. Из тог разлога првостепени суд обавезује туженог да тужиљи плати накнаду за коришћење туђе ствари у висини просечне тржишне закупнине, утврђене вештачењем, у износу од 1.265.004,66 динара.

Другостепени суд не прихвата такво правно становиште првостепеног суда. Другостепени суд образлаже да је неспорно да је постојао договор око куповине сувласничког удела који није реализован али да то не значи да је тужени користио стан без основа будући да је основ садржан у споразуму о заједничком коришћењу у циљу обављања адвокатске делатности. Отуда, како тужени није употребљавао стан без правног основа, то по налажењу другостепеног суда тужиљи не припада накнада по основу одредбе члана 219. ЗОО. Стога је другосетпени суд преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиље као неоснован.

Врховни суд налази да је другостепена одлука донета правилном применом материјалног права на потпуно и правилно утврђено чињенично стање.

Правилан је закључак другостепеног суда да је, у периоду за који тужиља тражи накнаду за коришћење ствари у висини просечне закупнине, постојао правни основ коришћења. Наиме, неспорно је да су парничне странке постигле договор да заједнички обављају адвокатску делатност, да у ту сврху стекну право својине на стану са сувласничким уделом од по ½ при чему ће стан купити тужиља а затим ће половину власништва продати туженом који је, по тексту закљученог предуговора, требало да јој плати капару у износу од 6.000 евра и остатак купопродајне цене од 34.000 евра у року који ће бити одређен уговором. Управо је у таквом договору странака садржан правни основ по коме је тужени користио стан - ради обављања заједничке адвокатске делатности. У циљу остварења договора тужени је платио капару и плаћао је ½ месечне рате кредита за стан. Чињеница да уговор о купопродаји није закључен, на коју тужиља указује у ревизији, није од утицаја на постојање правног основа по коме је тужени користио стан већ је од значаја за стицање права својине, односно сусвојине на истом, а о томе је већ правноснажно одлучено. Неосновани су наводи ревизије о томе да је суд пропустио да утврди чијом кривицом није закључен уговор о купопродаји стана. Ово стога што кривица није релевантна за само постојање неоснованог обогаћења јер се оно заснива на објективној чињеници да је имовина једног лица, мимо законског или уговорног основа, прешла у имовину другог. Савесност односно несавесност стицаоца, онда када стицања без основа има, битна је за одлуку о споредном тражењу односно законској затезној камати а у смислу одредбе чл. 214 ЗОО.

Без утицаја је ревизијски навод тужиље да је инсистирала да се изједначе давања за стан у погледу првих девет рата кредита које је тужиља, према наводима ревизије, сама платила. Наиме, према утврђеном чињеничном стању тужиља је са туженим закључила предуговор о купопродаји стана 24.07.2008. године, након што је 28.06.2008. године - у периоду чекања на одобрење и пуштање кредита у течај (пуштен је 02.07.2008. године), износ од 29.500 евра платила продавцу. Произилази да је свакако имала могућност да у доцније закљученом предуговору стипулише обавезу туженог да плати капару, половину тог износа од 29.500 еур и остатак купопродајне цене. То је изостало. Напротив, у предуговору, који је постигнут сагласношћу воља уговорних страна, предвиђено је да тужени плати капару а да остатак од 34.000 еур плати у року који буде одређен уговором. Притом тужени је по усменом споразуму плаћао половине рата кредита на који начин је, очигледно, отплаћивао цену стана. Такав договор тужени је поштовао све до момента док му сама тужиља није рекла да престане са плаћањем рата кредита. С тим у вези нетачан је ревизијски навод да је он плаћао половину рате кредита иако му то нико није тражио и да је самовољно одлучио да не плаћа рату кредита од маја 2011. године. Сама тужиља је навела у току поступка, како је првостепени суд и утврдио, да је тужени престао да плаћа део рате кредита на њен захтев. Притом и ови наводи ревизије нису од утицаја на одлуку у предметном спору.

Без утицаја је ревизијски навод тужиље да је тужени изгубио судски спор за утврђење права сусвојине и да стога дугује тужиљи накнаду за коришћење њеног стана. Својина није једини правни основ коришћења стана. Правни основ по ком је тужени користио стан, како је то правилно утврдио другостепени суд, садржан је у договору парничних странака да заједнички обављају адвокатску делатност. Тај правни основ коришћења стана је постојао све време док се тужени налазио у стану у периоду од фебруара 2009. године, када су се заједно уселили, до фебруара 2012. године када се тужени по захтеву тужиље иселио. И након што је тужени престао да плаћа рату кредита у мају 2011. године па до његовог исељења у фебруару 2012. године, и даље је егзистирао исти правни основ коришћења стана. Договор између парничних странака дефинитивно је развргнут тек када се тужени иселио из стана по захтеву тужиље и када је постало извесно да се договор око заједничког обављања адвокатске делатности и стицања сусвојине на стану неће реализовати.

Нису од утицаја наводи ревидента о договору парничних странака о подели зараде из обављања професионалне делатности и о адаптацији будући да не утичу на правни основ по ком је тужени користио стан у посматраном периоду.

Врховни суд указује и следеће: према одредби чл. 38 Закона о основама својинскоправних односа савестан држалац није дужан да плати накнаду за коришћење ствари за време његовог савесног држања. Одредбом чл. 219 Закона о облигационим односима уређено је да у случају употребљавања ствари у своју корист ималац може захтевати независно од права на накнаду штете, или у одсуству ове, да му овај накнади корист коју је имао од употребе. Разлика је у томе што се одредба чл. 219 Закона о облигационим односима односи на ситуације када се коришћењем ствари она претвара у нешто друго односно престаје да постоји. Тада корист мора накнадити сваки, па и савесни стицалац. У предметној ситуацији не ради се о томе па се ова ситуација имала решити применом одредбе чл. 38 Закона о основама својинскоправних односа, будући да суд није везан правним основом већ чињеничним наводима тужбе. Применом наведене одредбе, тужени, као савестан држалац, а по основу договора о заједничком обављању професионалне делатности и стицању стана односно простора у ту сврху, није обавезан да плати корист.

Стога је додатно, правилан закључак другостепеног суда да у конкретном случају нема места примени одредбе члана 219. ЗОО.

Врховни суд је ценио и остале ревизијске наводе тужиље и нашао да су неосновани и без утицаја на правилност побијане другостепене пресуде.

У складу са изнетим разлозима, одлучено је као у ставу првом изреке, применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП.

Како тужиља није успела у поступку по ревизији, одбијен је њен захтев за накнаду трошкова ревизијског поступка.

У складу са изнетим одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Татјана Матковић Стефановић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић