О жалби је одлучивао судија одређен Годишњим распоредом послова у суду у смислу одредбе члана 16. став 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, којом одредбом је предвиђено да председник непосредно вишег суда може Годишњим распоредом послова да одреди једног судију или више судија да, поред њега, воде поступак и одлучују по жалбама.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тач. 1, 2, 3, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Из списа предмета Управног суда Р4 у 767/25 и У ћу 13810/24 произлази да је предлагач дана 26.06.2024. године поднео тужбу Управном суду против тужене Владе Републике Србије, Канцеларије за Косово и Метохију, због ћутања управе, односно непоступања туженог органа по његовом захтеву за приступ информацијама од јавног значаја од 25.03.2024. године. По налогу суда за доставу списа и одговора на тужбу од 02.07.2024. године, тужени орган је одговорио дописом примљеним у Управном суду дана 24.07.2024. године.

Ожалбеним решењем одбијен је као неоснован приговор предлагача ради убрзавања поступка у предмету Управног суда У ћу 13810/24, са образложењем да је у конкретном случају од дана подношења тужбе до дана подношења приговора протекао период од 15 месеци, те да не постоји разлог који би, евентуално, указивао на потребу одступања од правног стандарда установљеног у пракси Европског суда за људска права, а прихваћеног и у пракси судова Републике Србије, по којој до повреде права на суђење у разумном року долази када поступак траје дуже од три године у једној инстанци, пет година у две инстанце и шест година уколико има места тростепеном одлучивању. Следом тога, оцењено је да у конкретном случају нису протекли прихваћени рокови услед чијег протека би евентуално могло да дође до повреде права подносиоца на суђење у разумном року. Посебно је, при том, узета у обзир околност да је суд предузимао радње у претходном поступку како би створио процесне услове за одлучивање, будући да је тужбу без одлагања послао на одговор туженом органу.

Одредбом члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, прописано је да при одлучивању о правним средствима којима се штити право на суђење у разумном року уважавају се све околности предмета суђења, пре свега сложеност чињеничних и правних питања, целокупно трајање поступка и поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа, природа и врста предмета суђења или истраге, значај предмета суђења или истраге по странку, понашање странака током поступка, посебно поштовање процесних права и обавеза, затим поштовање редоследа решавања предмета и законски рокови за заказивање рочишта и главног претреса и израду одлука.

Полазећи од чињеница и околности од значаја за доношење одлуке и специфичности чињеничних и правних питања у овој правној ствари, Врховни суд налази да је правилно поступио Управни суд када је одбио приговор предлагача ради убрзавања поступка у предмету У ћу 13810/24, као и то да су наводи жалбе предлагача неосновани.

Наиме, при одлучивању о правним средствима којима се штити право на суђење у разумном року морају бити уважене све околности предметног случаја. Предлагач своје становиште о повреди права на суђење у разумном року заснива на неактивности Управног суда и на дугом трајању управног спора и управног поступка, као целине. Међутим, Врховни суд налази да иако је поступак пред органом управе интегрални део одлучивања у управној ствари, Законом о заштити права на суђење у разумном року, пре свега се остварује заштита права на суђење у разумном року у судском поступку. У конкретном случају, Управни суд је предузео радњу, захтевом туженом органу за доставу списа и одговора на тужбу од 02.07.2024. године, у циљу стварања процесних претпоставки за одлучивање по поднетој тужби, а трајање поступка, рачунајући од подношења тужбе Управном суду дана 26.06.2024. године до подношења приговора 02.10.2025. године, не може се сматрати повредом права на суђење у разумном року. При томе, не ради се о предмету који је по закону „нарочито хитан“ или који би с обзиром на значај који има за подносиоца захтевао приоритетно решавање.

Имајући све напред наведено у виду, Врховни суд налази да је Управни суд правилно одбио приговор ради убрзавања поступка у предмету тог суда У ћу 13810/24, да су наводи жалбе неосновани, па је применом члана 18. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року одбио жалбу предлагача у диспозитиву.

Судија

Јелена Ивановић, с.р.

Поука о правном леку:

Против овог решења није дозвољена жалба,

у смислу члана 21. Закона о заштити права

на суђење у разумном року.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић