Тужиоци су поднели одговор на ревизију.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11...10/23), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако по оцени Врховног суда постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као и потреба уједначавања судске праксе или новог тумачење права (посебна ревизија).

Предмет тражене правне заштите је накнада материјалне штете до које је дошло због немогућности коришћења дневног одмора током рада у утуженом периоду. По оцени Врховног суда нису испуњени услови прописани чланом 404. став 1. ЗПП за одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној, јер питање накнаде материјалне штете до које је дошло због немогућности коришћења дневног одмора током рада зависи од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном случају. Тужени је уз ревизију приложио пресуду Апелационог суда у Београду Гж1 3319/23 од 22.11.2023. године, указујући да је том пресудом донета другачија одлука, односно одбијен захтев да се обавеже тужени да тужиоцу на име накнаде штете због ускраћивања права на одмор у току дневног рада исплати накнаду материјалне штете, као и пресуду Врховног касационог суда Рев2 3899/2019 од 19.02.2020. године. Међутим, наведене пресуде по оцени Врховног суда не указују на другачију судску праксу. Наиме, из приложених пресуда произлази да, иако је у тим парницама предмет спора била накнада материјалне штете због немогућности коришћења дневног одмора током рада, чињенично стање није исто, односно у тим предметима тужиоци су обављали послове различите врсте од послова које обављају тужиоци у овом спору, а тужиоци у овом спору су доказали да је за њихова радна места процес рада такав да они нису у могућности да без опасности по несметан процес рада напуштају своје радно место и прекину рад.

Из наведених разлога, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије применом члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија туженог није дозвољена ни као редовна.

Према члану 441. ЗПП, ревизија је увек дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Уколико се тужбени захтев односи на потраживање у новцу у овој врсти спора, дозвољеност ревизије се има ценити према члана 403. став 3. ЗПП, према коме ревизија није дозвољена ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужбу ради накнаде штете тужиоци су поднели 23.10.2018. године, а вредност предмета спора побијаног дела за тужиоца АА је 194.121,39 динара, а за тужиоца ББ 160.467,97 динара.

Како вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде не прелази законом прописан цензус из члана 403. став 3. ЗПП за изјављивање ревизије, ревизија туженог није дозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Наводи одговора на ревизију нису били потребни за одлучивање, па трошкови за састав одговора на ревизију и за судске таксе тужиоцима нису признати, у смислу одредбе члана 154. став 1. Закона о парничном поступку.

На основу одредбе члана 165. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Весна Субић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић