Против правноснажне другостепене пресуде тужилац је благовремено изјавио посебну ревизију у смислу члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужени је дао одговор на ревизију.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20,10/23 – други закон) – у даљем тексту: ЗПП, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). У ставу 2. истог члана, прописано је да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни суд у већу од пет судија.

Поступајући на основу цитиране законске одредбе Врховни суд није дозволио одлучивање о посебној ревизији. Разлози ревизије не указују на потребу да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно ново тумачење права, а нема потребе ни за уједначавањем судске праксе, како то сматра ревидент. Ревидент указује на погрешну примену материјалног права у одмеравању висине трошкова на које странци припада право на накнаду. Међутим, према разлозима побијане одлуке, произлази да је о накнади трошкова парничног поступка суд одлучио према успеху странака у парници и према потреби трошкова за вођење поступка, према правилима садржаним у одредбама Закона о парничном поступку, за чију примену није потребно ново тумачење права, нити је могуће усаглашавање судске праксе с обзиром да је оцена о успеху странке у парници и о потреби за одређеним трошковима зависна од конкретних околности.

Сагласно изложеном, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке на основу члана 404. став 2. ЗПП.

Испитујући дозвољеност изјављене ревизије на основу одредбе члана 420. у вези са одредбом члана 410. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да ревизија тужиоца није дозвољена.

Према одредби члана 420. став 1. Закона о парничном поступку, странке могу да изјаве ревизију и против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно окончан. У конкретном случају не ради се о другостепеном решењу којим се правноснажно окончава поступак, нити о решењу против којег је увек дозвољена ревизија, сходно одредбама члана 420. ст. 3, 4. и 5. ЗПП, већ се ради о решењу о захтеву за накнаду трошкова парничног поступка као споредном потраживању.

Према одредби члана 28. став 1. ЗПП, када је за утврђивање стварне надлежности, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима прописаним у Закону меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се вредност главног захтева. Одредбом става 2. истог члана, камата, уговорна казна и остала споредна потраживања, као и трошкови поступка не узимају се у обзир ако не чине главни захтев. У конкретном случају ревизијом се побија одлука о трошковима поступка као споредном тражењу, која се према одредби члана 28. ЗПП не узима у обзир приликом оцене права на изјављивање ревизије. Из тих разлога ревизија није дозвољена.

Са изнетих разлога, Врховни суд је, на основу члана 413. ЗПП, одлучио као у ставу другом изреке.

Како трошкови састава одговора на ревизију не представљају трошкове који су били потребни ради вођења парнице, Врховни суд је на основу члана 153. и члана 154. став 1. ЗПП одлучио као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Жељко Шкорић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић