Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложила да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној применом члана 404. Закона о парничном поступку (посебна ревизија).

Посебна ревизија је, према одредбама члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; у даљем тексту: ЗПП) у вези с одредбом члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 10/23), изузетно правно средство које се, због погрешне примене материјалног права, може изјавити против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, о коме одлучује Врховни суд, ценећи да ли постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначавањем судске праксе или новим тумачењем права.

Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као о изузетно дозвољеној у смислу одредбе члана 404. став 1. ЗПП, јер у конкретном случају не постоји потреба за уједначавањем судске праксе, нити за новим тумачењем права, или разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана.

Побијаном пресудом усвојен је тужбени захтев и обавезана тужена Република Србија на исплату тужиљиног новчаног потраживања из радног односа према тужиљином послодавцу Здравственом центру Сурдулица које је утврђено извршном пресудом, као и досуђених трошкова парничног и извршног поступка, чије је принудно извршење било одређено у односу на извршног дужника Здравствени центар Сурдулица, али није било спроведено због вишегодишње блокаде рачуна извршног дужника чији је оснивач тужена и који се претежно финансира из уступљених јавних прихода. О овом праву тужиље, као и о истакнутом приговору застарелости потраживања, судови су одлучили у складу са правним схватањем израженим у одлукама овог суда у којима је одлучивано о тужбеним захтевима са истим или сличним правним основом.

Разлози на којима су засноване одлуке нижестепених судова нису у супротности са тумачењем материјалног права из одредаба чл. 12. и 14. Закона о стечају у погледу ситуације када постоји трајнија неспособност плаћања правног лица – дужника према којем се стечајни поступак не спроводи и солидарне одговорности Републике Србије, као оснивача дужника (Здравствени центар Сурдулица) који се претежно финансира из уступљених јавних прихода, пошто је у побијаној другостепеној одлуци изражен правни став да солидарна одговорност тужене државе за обавезе дужника чији је она оснивач, постоји и у случају испуњености материјално-правних услова за отварање стечајног поступка над дужником у односу на кога се стечајни поступак по закону не може спровести. И у погледу закључка о незастарелости утуженог потраживања побијаном пресудом је изражен правни став који је у складу са ставом који је овај суд изразио у својим одлукама према коме се трогодишњи рок застарелости потраживања из члана 196. Закона о раду односи на новчана потраживања запосленог према његовом послодавцу, а не и у случају какав је конкретни у коме се захтева исплата новчаног потраживања утврђеног правноснажном судском одлуком, на који се примењује одредба члана 379. став 1. Закона о облигационим односима о десетогодишњем року застарелости.

Сходно изнетом, Врховни суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, па је на основу члана 404. став 1. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

У парницама из радних односа, према члану 441. ЗПП, ревизија је увек дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Међутим, уколико се у таквим парницама тужбени захтев односи на потраживање у новцу, као што је реч у овом случају, дозвољеност ревизије се оцењује на основу одредбе члана 403. став 3. ЗПП, којом је прописано да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијанег дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој парници из радног односа ради исплате новчаног потраживања поднета је 15.03.2024. године, а вредност побијаног дела правноснажне пресуде је 70.478,40 динара, што је очигледно нижи износ од 40.000 евра према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору о новчаном потраживању у коме вредност предмета спора не прелази имовински цензус за дозвољеност ревизије, Врховни суд је нашао да је ревизија недозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП, због чега ју је одбацио другим ставом изреке, на члана 413. ЗПП.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић