Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу код туженог до 30.03.2024. године, на пословима доктора медицине, специјалисте у операционим салама у служби ..., када му на основу решења туженог од 28.03.2024. године, престао радни однос због одласка у старосну пензију услед навршених 65 година живота и 37 година, 11 месеци и 21 дана стажа осигурања. Решењем туженог од 19.12.2023. године, одређено је да тужиоцу мирује радни однос због обављања функције председника Синдиката запослених у здравству и социјалној заштити Србије за мандатни период 2021. – 2026. година и то почев од 27.12.2023. године, па све до престанка функције на коју је постављен. Дана 18.04.2024. године донето је решење по коме је тужиоцу извршена исплата отпремнине дана 26.04.2024. године, у укупном износу од 552.279,18 динара. Нема доказа да су се послодавац и запослени споразумели другачије, као ни да се тужилац послодавцу писаним путем обраћао за продужење радног односа због обављања функције председника синдиката.

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање, нижестепени судови су применом одредби члана 175. став 1. тачка 2. Закона о раду, одбили тужбени захтев, оцењујући да је у конкретном случају наступио законски разлог за престанка радног односа, услед испуњавања законских разлога, навршење радног века 65 година живота код запосленог, те да не постоји споразум између послодавца и запосленог о евентуалном продужењу радног односа. Према становишту судова, на основаност тужбеног захтева, није од утицаја чињеница да тужиоцу, због избора на функцију у синдикату радни однос мирује, јер иако за време мировања радног односа у смислу члана 79. Закона о раду, запослени не врши права и обавезе на раду и по основу рада, радни однос између запосленог и послодавца и даље постоји, те се услови за престанак радног односа због навршеног радног века примењују на тужиоца као и за друге запослене.

По оцени Врховног суда, одлука нижестепених судова заснована је на правилној примени материјалног права, због чега наводе ревидента о погрешној примени материјалног права оцењује као неосноване.

Према члану 175. став 1. тачка 2. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 ... 109/25), прописано је да радни однос престаје када запослени наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања, ако се послодавац и запослени другачије не споразумеју.

По становишту Врховног суда, правилно су нижестепени судови закључили да је у конкретном случају постојао законски разлог за престанак радног односа, прописан у члану 175. став 1. тачка 2. Закона о раду. Наиме, то је престанак радног односа који наступа по сили закона, али он није обавезан, обзиром да је законом прописана могућност да се послодавац и запослени о томе друкчије споразумеју. Дакле, уколико о томе постоји сагласност послодавца и запосленог дозвољено је да запосленом и по испуњавању ових услова не престане радни однос. Радни век продужава се споразумом послодавца и запосленог, и како се тим споразумом заправо продужава трајање уговора о раду, споразум мора, као и уговор, да буде закључен у писменој форми, по чему у њему мора бити означено до ког датума се радни век продужава и мора бити потписан од обе уговорне стране. У конкретном случају таквог споразума између тужиоца и туженог нема, што оспорено решење чини законитим, и због чега су правилно нижестепени судови одлучили када су одбили тужбени захтев.

Наводима ревизије тужилац понавља наводе истакнуте у жалби, указивањем да да се на тужиоца, коме је решењем одређено да му радни однос мирује за период од 2021-2026. године, не могу применити услови за престанак радног односа због навршеног радног века. Другостепени суд је у образложењу побијане пресуде оценио ове наводе као и све жалбене наводе тужиоца који су били од значаја за правилну одлуку о изјављеној жалби и за своју одлуку је дао јасне и образложене разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд. Њима се не доводи у сумњу правилност побијане пресуде, због чега ти наводи нису посебно образложени.

Из наведених разлога, Врховни суд је применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Тужилац није успео у поступку по ревизији па нема право на накнаду тражених трошкова ревизијског поступка у смислу члана 165. ЗПП, па је одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић