Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, позивајући се на члан 404. Закона о парничном поступку.

Одлучујући о дозвољености посебне ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23), Врховни суд је оценио да нису испуњени услови из става 1. истог члана, јер у конкретном случају није потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (што су разлози за посебну ревизију).

У конкретном случају, предмет спора је захтев тужиоца за утврђење да је по основу одржаја постао власник реалног дела катастарске парцеле која је у јавној евиденцији непокретности уписана као јавна својина туженог Града Крагујевца. Правноснажна одлука о одбијању тужбеног захтева донета је применом материјалног права садржаног у одредбама члана 10, 16. и 17. Закона о јавној својини и заснована је на становишту судова да тужилац није могао одржајем да стекне право својине на делу катастарске парцеле која је као добро у оптштој употреби (улица ...) у јавној својини туженог, јер се одредбе Закона о основама својинскоправних односа које регулишу стицање својине одржајем не могу применити на предметну парцела која је у посебном правном режиму који је регулисан Законом о јавној својини, који у члану 17. прописује забрану стицања својине одржајем на стварима из члана 16. овог закона, између осталог, и на добрима у општој употреби.

Стога, по оцени Врховног суда, нема места одлучивању о посебној ревизији тужиоца ради новог тумачења примењеног материјалног права (чија правилност зависи од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном случају), нити постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана. Такође, није потребно ни уједначавање судске праксе по питању стицању својине одржајем на добру у општој употреби које је у јавној својини, будући да се тужилац није позвао у ревизији ни на једну правноснажну одлуку или одлуку Врховног суда на основу којих би се могло закључити да постоји различито одлучивање судова у битно сличној чињенично-правној ситуацији.

Из наведених разлога, Врховни суд је на основу члана 404. став 2. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије као редовне на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да је ревизија недозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП je прописано да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 14.11.2023. године и у њој је означена вредност предмета спора од 10.000,00 динара, коју је прихватио и првостепени суд.

Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору где је предмет спора неновчано потраживање (утврђење права својине), у коме означена вредност предмета спора очигледно не прелази законом прописани новчани цензус за дозвољеност ревизије према члану 403. став 3. ЗПП, то је Врховни суд нашао да je ревизија тужиоца недозвољена.

Из тог разлога, Врховни суд је применом члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Мирјана Андријашевић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић