Предмет тражене правне заштите је накнада штете тужиоцу на име неисплаћених трошкова за време проведено на службеном путу у иностранству у фебруару и марту 2020. године, о ком праву тужиоца је одлучено у складу са критеријумима које је тужени послодавац предвидео својим општим актом. Одлука је заснована на утврђењу да је тужилац, возач аутобуса, добијао путне налоге за возило којим је управљао и да је тужени у спорном периоду вршио евиденцију превезених тура и обрачунавао накнаде трошкова по том основу. По пракси Врховног суда, стављање ван снаге општег акта којим је регулисана висина накнаде трошкова за службена путовања у иностранство и пропуст да се донесе нови општи акт и ово питање уреди, не ослобађа туженог обавезе исплате накнаде која је законско право запосленог по члану 118. став 1. тачка 3. Закона о раду и која је обрачуната по критеријумима из ранијег општег акта.

Приложена пресуда Врховног касационог суда Рев2 3053/2018 од 27.02.2020. године има за основ чињенично утврђење да запослени није добијао путне налоге за службена путовања и да није доказима поткрепио наводе о постојању ових трошкова, па не упућује на потребу уједначвања судске праксе због различитог поступања у битно истоврсним чињеничним ситуацијама. Институт посебне ревизије је резервисан за питања примене материјалног права, па ни наводи ревизије да је чињенично стање неправилно утврђено не представља разлог за одлучивање о посебној ревизији.

Пошто не постоје ни друга правна питања која по оцени ревизијског суда налажу потребу одлучивања о изјављеној ревизији, на основу члана 404. став 2. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије као редовне, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија недозвољена.

У споровима ради новчаног потраживања из радног односа ревизија је дозвољена под истим условима као и у имовинскоправним споровима који се односе на новчано потраживање.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари је поднета 30.01.2023. године. Вредност предмета спора износи 1.040 евра, у динарској противвредности.

Како у конкретном случају вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 40.000 евра, по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, ревизија туженог није дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић