Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је благовремено изјавила посебну ревизију, предвиђену у члану 404. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр.72/11...18/20 и 10/23 – др. закон у даљем тексту: ЗПП), због погрешне примене материјалног права.

Тужиља је по протеку законом прописаног рока доставила одговор на ревизију, па неблаговремени одговор није цењен.

Ценећи испуњеност законом прописаних услова за одлучивање о посебној ревизији, Врховни суд је утврдио да је одлукама нижестепених судова приликом одлучивања о приговору подељене одговорности истакнут од стране туженог, одступљено од правног схватања Врховног суда израженог у отправљеним одлукама у битно истоврсној чињеничној ситуацији. Због тога је услед потребе уједначавања судске праксе, одлучено као у ставу првом изреке, на основу одредбе члана 404. став 2. ЗПП.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија делимично основана.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности а у поступку пред другостепеним судом нису учињене ни остале битне повреде одредаба парничног поступка, због којих се ревизија може изјавити.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је дана 28.01.2011. године око 19,00 часова кренула из Дома здравља ... у коме је била запослена ка свом стану, изашла из аутобуса код улице ..., кретала се коловозом и када је наишао аутомобил тужиља се померила на тротоар, али се том приликом оклизнула и пала на улицу. Коловоз и тротоар нису били очишћени од снега и леда, нити је со била посута по овим површинама, а према процени тужиље било је безбедније кретати се коловозом него тротоаром, јер су аутомобили пролазећи направили стазу. Пад је био последица леда на коловозу који у тренутку повређивања тужиље није био очишћен, што је потврђено извештајем Републичког хидрометеоролошког завода. Оценом налаза и мишљења судског вештака за ортопедску хирургију и трауматологију, утврђено је да је тужиља приликом пада задобила прелом десне потколенице на два места, прелом десне колењаче (у близини скочног зглоба) и прелом спољашњег десног скочног зглоба који се квалификују појединачно као две тешке телесне повреде. Приликом зарастања прелома дошло је до компликација и након три и по године лечења и три операције остале су трајне последице. Оценом налаза овог вештака утврђена је дужина трајања и интензитет болова које је тужиља трпела, степен наружености и у чему се она огледа и умањење животне активности од 13% до кога је дошло као последица прелома. Оценом налаза и мишљења судског вештака за област неуропсихијатрије, утврђена је дужина трајања и интензитет страха који је тужиља приликом повређивања и доцније током лечења трпела, утврђено је да се услед повређивања код тужиље развило душевно обољење Ф 32, услед чега је дошло до умањења њене животне активности од 5%. Судски вештаци су конзилијарно закључили да укупно умањење животне активности са ортопедске и неуропсихијатријске стране износи 16%.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је досудио износе накнаде материјалне штете који су напред ближе цитирани, а другостепени суд такву одлуку потврдио. Нижестепени судови су оценили да је тужени одговоран за насталу штету сходно одредбама члана 32. став 4. Закона о комуналним делатностима, и члана 33. став 1. тачка 1. Одлуке о комуналном реду Града Београда јер као оснивач вршиоца комуналне делатности је „Путеви Београд“, није вршио надзор над радом вршиоца комуналне делатности коме је поверио пружање комуналних услуга, а које предузеће није обавило комуналну услугу чишћења јавне површине од снега и леда што је у директној узрочно-последичној вези са повређивањем тужиље, због чега је сходно одредби члана 172. став 1. и 184. Закона о облигационим односима, тужени одговоран за тако насталу штету и дужан да је накнади. Нижестепени судови су ценили приговор подељене одговорности насталој штети и закључили да нема доприноса тужиље, јер иако се кретала коловозом а не тротоаром, на то је била принуђена будући да су и коловоз и тротоар били прекривени ледом и да је тужиља проценила да је безбедније да се креће коловозом.

По оцени Врховног суда основано се ревизијом указује да нижестепени судови приликом оцене приговора подељене одговорности нису правилно применили материјално право. Одредбом члана 192. став 1. Закона о облигационим односима прописано је да оштећеник који је допринео да штета настане и да буде већа него што би иначе била, има право на сразмерно смањену накнаду. По мишљењу Врховног суда, тужиља је у овом случају допринела настанку штете јер је, иако се кретала по површини која није предвиђена за кретање пешака из оправданих разлога, приликом кретања коловозом била дужна да примени већу пажњу од уобичајене. По оцени Врховног суда овај пропуст тужиље допринео је настанку штете са 10% због чега су нижестепене пресуде преиначене сходно одредби члана 416. став 1. ЗПП, и за овај проценат умањена накнада штете досуђена тужиљи по свим видовима.

На основу одредбе члана 416. став 1. ЗПП, донета је одлука као у ставу другом изреке.

Тужени је у ревизији указао на битне повреде одредаба парничног поступка учињене у првостепеном поступку приликом спајања парница, односно приликом управљања поступком, међутим, како по одредби члана 407. ЗПП, то не може бити разлог за изјављивање ревизије, ти наводи нису цењени. Ревизијом се оспорава и утврђено чињенично стање, што по цитираној одредби ЗПП, није законом прописан разлог за изјављивање ревизије.

Тужени такође ревизијом неосновано оспорава своју пасивну легитимацију у овом спору, о којој су нижестепени судови одлучили правилном применом материјалног права, а коју одлуку у свему прихвата и Врховни суд.

Тужени неосновано указује и на превисоко одређену накнаду с обзиром да је по оцени Врховног суда накнада досуђена у свему правилном применом мерила из члана 200. Закона о облигационим односима, само ју је било потребно умањити сразмерно висини тужиљиног доприноса настанку штете.

Учињено преиначење није утицало на висину трошкова првостепеног поступка досуђених у свему у складу са Адвокатском тарифом и Таксеном тарифом из Закона о судским таксама, због чега је ревизија и у том делу одбијена.

На основу изложеног, применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП донета је одлука као у ставу трећем изреке ове пресуде.

Тужени је успео у ревизијском поступку са износом од 80.000,00 динара, па му сходно том износу припада право на накнаду трошкова ревизијског поступка у износу од 27.000,00 динара за састав ревизије према Адвокатској тарифи важећој у време подношења ревизије, због чега је применом одредбе члана 165. став 2. ЗПП, одлучено као у ставу четвртом изреке.

Председник већа-судија

Бранка Дражић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић