Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 890/24 од 18.07.2024. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена првостепена пресуда. Ставом другим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова састава одговора на жалбу.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Тужени је поднео одговор на ревизију, са захтевом за накнаду трошкова одговора на ревизију.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23), Врховни суд је нашао да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности. Такође, неосновани су ревизијски наводи да је другостепени суд учинио битну повреду из члана 374. став 1. у вези члана 8. ЗПП, с обзиром на то да је чињенично стање оно које је утврђено у првостепеној пресуди. Супротно тврдњи ревидента ревизијски суд сматра да је другостепени суд оценио све жалбене наводе који су од значаја за пресуђење ове парнице. Указивање на погрешно утврђено чињенично стање није дозвољен ревизијски разлог у смислу члана 407. став 2. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог на одређено време на основу уговора о раду од 01.02.2019. године, а затим на неодређено време на основу уговора о раду од 31.07.2019. године и уговора од 01.01.2020. године (којим је извршена измена висине основне зараде тужиље), а обављала је послове „референт ...“ са описом послова ближе наведеним у нижестепеним пресудама. Приликом заснивања радног односа, тужиља је обучавана да ради у програмима који се користе код туженог „Vectory“ (уношење података из АПР) и „Top code“ (на основу којих података се врши фактурисање). Након 2022. године, њен задатак је био да уноси податке само у програму „Vectory“, док се податке у програм „Top code“ уносили запослени из рачуноводства, а којима је тужиља била у обавези да напомене када се ради о новом купцу, с обзиром на то да су се у програмима водиле различите евиденције битне за кавилитетно и успешно обављање пословање туженог. Тужиљи је у пар наврата од стране колега усменим путем указано на грешке у раду и обавезу да их обавештава о новим купцима. У периоду од октобра до децембра 2022. године, тужени је тражио од запослених које су радиле на уносу података у програм „Top code“ да воде евденцију о броју грешака запослених. Уочено је да сви запослени греше, након чега су упозорени на своје греше.

У периоду од 11.10.2022. до 07.11.2022. године тужиља је била привремено спречена за рад. По повратку на посао тужиљи је достављено упозорење од 09.11.2022. године о разлозима за отказ уговора о раду због тога што, и након усменог упозорења, у више наврата и даље није савесно извршавала своје задатке, непрекидно је вршила пропусте и грешке непримерене за запосленог са вишегодишњим искуством како пре боловања (дана 03.10.2022. године, дана 07.10.2022. године и дана 10.10.2022. године) и након повратка са боловања (дана 08.11.2022. године и дана 09.11.2022. године), чиме је учинила повреду радне обавезе из члана 179. став 2. тачка 1. Закона о раду (несавесно и немарно извршавање радне обавезе) и непоштовање радне дисиплине из члана 179. став 3. тачка 8. Закона о раду (непоштовање радне дисциплине прописане актом послодавца, односно понашање које је такво да не може да настави рад код послодавца), на које се тужиља изјаснила правдајући се тиме да се ради о случајним омашкама и грешкама које се дешавају и код других запослених. Утврђено да је тужилац тужиљи предложио споразумни престанак радног односа, али да је она одбила да исти потпише, јер га она није ни иницирала, па је тужени спровео процедуру доношења решења о отказу уговора о раду, јер су били испуњени услови за отказ.

Побијеним решењем туженог бр. ... од 14.12.2022. године, са исправком од 20.03.2023. године (у погледу датума уговора о раду који се отказује), тужиљи је отказан уговор о раду од 31.07.2019. године због тога што је својом кривицом учинила повреду радне обавезе из члана 179. став 2. тачка 1. Закона о раду (несавесно и немарно извршавање радне обавезе) и непоштовање радне дисиплине из члана 179. став 3. тачка 8. Закона о раду (непоштовање радне дисциплине прописане актом послодавца, односно понашање које је такво да не може да настави рад код послодавца) учињених: дана 03.10.2022. године (није напоменула колегама да се у понуди бр 05435/22-VA ради о новом купцу, чије податке је требало унети и у програм „Top code“), дана 07.10.2022. године (није напоменула колегама да се у понуди бр 05486/22-VA ради о новом купцу чије податке је требало унети и у програм „Top code“), дана 10.10.2022. године (није напоменула колегама да се у понуди бр 05639-VA ради о новом купцу, чије податке је требало унети и у програм „Top code“, а притом је на место матичног броја уписала порески идентификациони број, у програму „Vectory“ није евидентирана уплата купца на основу понуде бр 05596/22-VA, није напоменула купцима), дана 08.11.2022. године (потврдила купцу да је наручила робу из његове поруџбије бр 02736/22-WR иако то није учинила, при чему није напоменула колегама да се ради о новом купцу, чије податке је потребно унети и у програм „Top code“) и дана 09.11.2022. године (купца из поруџбије бр 93929/22-VR обавестила да има авансни износ још из 2019. године). Предметно решење о отказу уговора о раду је уручено тужиљи 20.12.2023. године, а решење о исправци (које је донето након подношења тужбе) 21.03.2023. године. Вештачењем је утврђена висина зараде тужиље у утуженом периоду. Ови пропусти у раду тужиље потврђени су и исказима саслушаних сведока, који пропусти су успоравали процес рада код туженог.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио тужени захтев, с позивом на чланове 179. став 2. тачка 1. и 179. став 3. тачка 8. у вези члана 180. и 185. Закона о раду, члана 28. ставови 2. и 3. уговора о раду и члана 69. ставови 2., 3. и 4. Правилника о раду туженог налазећи да је предметним решењем тужиљи правилно отказан уговор о раду, при чему је на послодавцу одабир мере које ће применити у сваком конкретном случају. Према ставу првостепеног суда, тужени је током поступка пружио уверљиве доказе у прилог својих тврдњи да је поступање тужиље у спорном периоду било супротно општим нормативним актима послодавца, док тужиља за своје тврдње да јој је отказан уговор о раду због планирања проширења породице, односно непосредно након губитка трудноће није пружила доказе код утврђене чињенице да је учинила пропусте наведене у упозорењу и предметном решењу, а техничка грешка у погледу датума уговора који се отказује је отклоњена доношењем решења о исправци.

Другостепени суд је прихватио правну аргументацију првостепеног суда.

По оцени Врховног суда, нижестепене одлуке су засноване на правилној примени материјалног права.

Према члану 179. став 2. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр 24/05 54/09 ... 95/18) послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако својом кривицом учини повреду радне обавезе и то ако несавесно и немарно извршава радне обавезе (тачка 1.), ако учини другу повреду радне обавезе утврђену општим актом, односно уговором о раду (тачка 5.). Према члану 179. став 3. тачка 8. истог закона, послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца,односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

Према члану 28. уговора о раду од 01.01.2020, послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоје оправдани разлози који се односи на радну способност запосленог и његово понашање и то ако својом кривицом учини повреду радне обавезе, између осталог ако несавесно или немарно извршава радне обавезе (став 2. тачка 1) и ако непоштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца (став 3. тачка 7).

Чланом 63. ставови 2, 3 и 4. Правилника о раду од 01.03.2018. године, прописано је да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који својом кривицом учини повреду радне обавезе и то ако између осталог, несавесно и немарно извршава радне обавезе, а да се повредом радне обавезе сматра између осталог: необављање или несавесно, неблаговремено, неажурно и нетачно обављање послова радног места одређених уговором о раду; необавештавање радних колега о релевантним подацима везано за купце, робу и добављаче; неблаговремени и нетачан унос података у јединствене системе за евидентирање података о купцима, роби, добављачима, документима (понудама, фактурама итд.) као што су „Top code“ и „Vectory“. Прописано је и да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

У конкретном случају, и по ставу Врховног суда, стекли су услови за отказ уговора о раду запосленом на иницијативу послодавца јер је изведеним доказима, применом правила о терету доказивања (члан 231. ЗПП), тужени као послодавац доказао да је тужиља дана 03.10.2022. године, дана 07.10.2022. године, дана 10.10.2022. године, дана 08.11.2022. године и дана 09.11.2022. године, на начин ближе изложен у упозорењу и решењу о отказу уговора о раду, својом кривицом учинила повреду радне обавезе која јој стављена на терет, односно понашала се супротно обавезама утврђеним уговором о раду и Правилником о раду, па је правилно одбијен захтев тужиље за поништај решења о отказу уговора о раду, као и њен захтев за враћање на рад, накнаду штете у висини изгубљене зараде, као за уплату доприноса за обавезно социјално осигурање у смислу члана 191. став 1. Закона о раду.

Супротно ревизијским наводима, правилно су нижестепени судови утврдили низ повреда радне обавезе од стране тужиље које су имале тенденцију понављања, а на које је и раније усмено упозораван а (није напомињала колегама да се у наведеним понудама ради о новом купцу чије податке је потребно унети у програм „Top code“; није евидентирала уплату купца и поручила робу; купца није обавестила да има авансни износ још из 2019. године и друго), а за отказ уговора о раду довољна једна повреда. Законитост поступка и побијаног отказног решења, од стране нижестепених судова правилно је цењена на основу одредби важећег Закона о раду, а понашање тужиље је било супротно опису послова њеног радног места и правилима струке, при чему је она била свесна својих пропуста у раду, умањујући њихов значај за процес рада код туженог.

Указивање тужиље на формалне недостатке решења о отказу уговора о раду, не доводи у питање постојање материјално правног основа за отказ уговора о раду. Наводима ревизије се указује да је решење туженог 14.12.2022. године, којим је тужиљи отказан уговор о раду, незаконито, јер је у побијеном решењу наведено да се отказује уговор о раду од 31.07.2019.године, а који је престао да важи јер је након њега закључен нови уговор од 01.01.2020.године (којим је извршена измена висине основне зараде тужиље). Наиме, ову грешку у писању тужени је благовремено и на законит начин исправио. Грешка је техничке природе (очигледна грешка у датуму) је санирана доношењем посебног решења о исправци од 20.03.2023.године и које је саставни део целокупне документације о престанку радног односа.

На основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Врховни суд је одбио захтев туженог за накнаду трошкова одговора на ревизију с обзиром да нису били нужни за вођење ове парнице у смислу члана 154. став 1. ЗПП, због чега је у смислу одредбе члана 165. став 1. ЗПП одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић