Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 399. раније важећег ЗПП, који се примењује на оснвоу члана 506. став 1. сада важећег ЗПП (''Службени гласник РС'' бр. 72/11, 55/14), па је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. ранијег ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је код тужене Општинске управе радила на пословима …. Решењем начелника Управе од 11.01.2010. године, утврђено је да тужиља остаје нераспоређена од 09.01.2010. године, уз право на плаћено одсуство од 45 дана, почев од 09.01.2010. године, ради тражења новог запослења. Решење о нераспоређивању уручено је тужиљи 12.01.2010. године, са поуком да у року од 90 дана, против тог решења може покренути судски спор. Решењем истог органа од 26.02.2010. године, тужиљи је престао радни однос са 28.02.2010. године, уз утврђено право на отпремнину, сагласно члану 158. и 159.Закона о раду, која јој је исплаћена са даном престанка радног односа. И у том решењу тужиљи је дата иста правна поука. Тужбом поднетом суду 24.05.2010. године, тужиља је захтевала оцену законитости оба наведена решења.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су тужбу тужиље у делу захтева за поништај решења о нераспоређивању од 11.01.2010. године, одбацили као неблаговремену, а захтев за поништај решења о престанку радног односа, одбили. За своје одлуке дали су разлоге које у свему као правилне и потпуне прихвата и Врховни касациони суд.

Иако је према одредби члана 71. Закона о радним односима у државним органима(''Службени гласник РС''бр.48/91, са изменама и допунама), који се у органима аутономне покрајине и локалне самоуправе сходно примењује на основу чллана 189. Закона о државним службеницима (''Службени гласник РС'' бр.79/2005) прописана двостепеност у остваривању и заштити права запослених у државним органима, побијаним решењем о нераспоређивању и престанку радног односа тужиљи је дата погрешна правна поука упућивањем да против тих решења може покренути судски спор у року од 90 дана, како је то прописано за судску заштиту у односу на запослене у општем радно-правном режиму. Међутим, када се ради о решењу о нераспоређивању, тужиља није поступила ни у складу са погрешном правном поуком, већ је тужбу суду поднела по истеку рока од 90 дана, на који начин је изгубила могућност да се законитост тог решења цени у покренутом судском поступку. Како тужиља није поступила ни по Закону, (члан 71. Закона о радним односима у државним органима), ни по погрешном упутству, нижестепени судови су поштујући правило из одредбе члана 200. став 4. Закона о општем управном поступку,правилно тужбу тужиље у том делу одбацили као неблаговремену.

Како је тужиља правноснажним решењем од 11.01.2010.године, остала нераспоређена, њој је законито на основу члана 65.став 1.и 4. Закона о радним односима у државним органима,након исплате отпремнине,престао радни однос,па није основан ни њен захтев за враћање на рад, накнаду штете и уплату доприноса за ПИО.

Тужиља у ревизији понавља да је решење о нераспоређивању незаконито, јер је донето на основу Правилника о организацији и систематизацији радних места који није ступио на правну снагу у време његовог доношења, па је самим тим незаконит и отказ који је уследио. Ова чињеница није од утицаја на другачије пресуђење,јер је тужиља пропуштањем рока за судску заштиту (који је преклузивног карактера) изгубила могућност да се побијано решење о нераспоређивању оцењује у судском поступку. Стога нису основани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

На основу члана 405. став 1. ЗПП Врховни касациони суд је одлучио као у изреци пресуде.

Председник већа - судија

Предраг Трифуновић,с.р.