У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужени су са ДД из ... санаследници покојног ЂЂ бившег из .... Оставилац је живео у ... и умро је 2001. године. Тестаментом пред сведоцима опозвао је своје раније тестаменте сачинивши нови и сву имовину оставио у наслеђе свом синовцу ДД из .... У току спора санаследника ради утврђивања неважности тестамента парница је окончана закључењем поравнања у предмету Р 957/93 од 24.12.1993. године по коме туженима припада 25% од заоставштине оставиоца, с тим да исплата буде извршена после продаје непокретности у ... (куће у ... и средства у банци) по одбитку пореза и накнаде трошкова пуномоћницима тужених. Тужени су закључили уговор о пуномоћству са овде тужиоцем по коме се он обавезује да им са свог рачуна после продаје непокретности исплати по 8,33% на њихове рачуне који су отворили у ... банци. Новац од уновчења непокретности је стављен на рачун банке у ... који је отворио тужилац. Он је дао налог да се са тог рачуна, на отворене рачуне тужених код ... банке, сваком исплати по 31.337,89 USD. Међутим, банка у ... је учинила грешку, па је свим туженима уместо долара исплатила по 31.337,89 евра. Вештачењем је утврђено да је свим туженима исплаћено више од уговореног по 6.267 USD. На захтев банке у ... и тужиоца да тужени мирним путем изврше враћање више плаћеног, тужени нису одговорили и спорне новчане суме су задржали.

Код таквог чињеничног стања првостепени суд сматра да је тужбени захтев у целини неоснован зато што тужени нису у материјално-правном односу са тужиоцем (нису пасивно легитимисани, нити је тужилац активно легитимисан за вођење ове парнице). Исплата није извршена из имовине пуномоћника, па није дошло ни до умањења његове имовине, те се нису стекли услови из члана 210. ЗОО за враћање датог.

Супротно, другостепени суд сматра да је на утврђено чињенично стање неправилно примењено материјално право када је тужбени захтев одбијен, јер је тужилац активно легитимисан за вођење ове парнице, а тужени су пасивно легитимисани. Наиме, по пуномоћју Ов ... од 05.09.2005. године тужени су овластили тужиоца да им на име наслеђа исплати тачно одређени износ по признаницама којем им је тужилац доставио по коме је одређена сума за сваког од тужених од 47.006,83 USA долара од чега сума од 15.568,94 USD представља хонорар пуномоћника – адвоката ЕЕ и адвоката ЖЖ, па сваком од тужених припада износ од 31.337,89 USD. Тужилац је дана 28.09.2005. године дао налог банци у ... да на рачуне сваког од тужених пренесе доларске суме од по 31.337,89 USD конвертованих у евре, што је банка учинила 30.09.2005. године. Вештачењем које није оспорено, утврђено је да је дошло до грешке у исплати и да је туженима исплаћено више за суму која представља предмет спора. С обзиром на неспорну чињеницу да је исплата извршена са рачуна у ... банци који је својина тужиоца (новчана средства су помешана) то другостепени суд сматра да су се стекли услови за повраћај датог по основу стицаја без основа (члан 210. став 2. ЗОО), те да тужилац има право на камату по члану 214. ЗОО почев од 30.09.2005. године јер су тужени несавесни стицаоци.

Становиште другостепеног суда је правилно.

Грешком трећег (банке у ..., односно ... банке) са рачуна тужиоца уместо доларске суме исплаћена је сума у еврима иако курс валута није био једнак. За курсну разлику тужени су се обогатили, а тужилац је осиромашио. Та исплата нема основ у споразуму (усменом или писменом), па су се стекли услови за враћање више датог по члану 210. став 2. ЗОО (исплата без основа). За стицање без основа без значаја је питање кривице исплатиоца или кривице странака. Битно је да на једној страни постоји обогаћење, а на другој страни осиромашење учесника једног материјалноправног односа.

У конкретном случају нису се стекли услови да тужени врше права задржавања по члану 286. ЗОО јер они нису повериоци доспелог потраживања у износу од 31.337,89 евра (они су повериоци доларске суме у истом износу). До закључења главне расправе нису доказали да је висина њиховог потраживања већа нити су против наследника са већинским уделом поднели тужбу ради утврђивања висине наследног дела. Тужилац није санаследник нити је легитимисан да се према њему утврђује наследни део у погледу висине (он је пуномоћник). Зато су неосновани ревизијски наводи у којима се истиче да су тужени имали право задржавања и да је суд по службеној дужности био дужан да утврђује висину наследних делова тужених (изражено у новцу). Питање обима заоставштине није предмет ове парнице. У конкретном случају расправљало се о томе да је банка (америчка и српска) поступала супротно налогу и исплатила туженима више од суме која је представљала предмет налога.

На основу члана 414. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа судија

Предраг Трифуновић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић