Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 3012/2019
23.10.2019. година
Београд

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Звездане Лутовац, председника већа, Јелене Боровац, Бранка Станића, Татјане Матковић Стефановић и др. Драгише Б. Слијепчевића, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Милослав Ђурчок, адвокат из ..., против туженог АД за ... ''ББ'' ..., кога заступа Борис Богдановић, адвокат из ..., ради исплате, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1206/19 од 10.06.2019. године, у седници одржаној 23.10.2019. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1206/19 од 10.06.2019. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија туженог, изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1206/19 од 10.06.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Правноснажном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1206/19 од 10.06.2019. године, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Основног суда у Зрењанину П1 480/18 од 13.02.2019. године, којом је усвојен тужбени захтев и тужени обавезан да тужиоцу исплати по основу накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора за период од септембра 2015. године до маја 2017. године износе означене у изреци са припадајућом законском затезном каматом на сваки појединачни месечни износ накнаде од доспелости до исплате; док је решење о трошковима парничног поступка преиначено тако што је захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка преко износа од 62.057,00 динара, са припадајућом каматом од извршности до исплате, одбијен као неоснован. Захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка је одбијен.

Против правноснажне пресуде донесте у другом степену, тужени је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, на основу члана 404. ЗПП.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 55/14) Врховни касациони суд је нашао да нема места одлучивању о ревизији туженог као изузетно дозвољеној, јер у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса и уједначавањем судске праксе, као ни новим тумачењем права, јер је питање исплате накнаде за исхрану у току рада и регреса за годишњи одмор, довољно разјашњено у судској пракси, а образложења побијаних пресуда, за одлуку о усвајању тужбеног захтева тужиоца у складу су са постојећом судском праксом Врховног касациконог суда у тумачењу и примени материјалног права у вези са законским разлозима датим за усвајање тужбеног захтева, тако да не постоји потреба за изузетно дозвољеном ревизијом првотуженог у смислу члана 404. став 1. ЗПП.

Преузмите документ у ПДФ формату