Истовремено је одређено да трошкови кривичног поступка падају на терет окривљених, сходно члану 264. став 1. ЗКП, те да ће о њиховој висини суд одлучити посебним решењем.

Пресудом Апелационог суда у Нишу Кж1 број 379/2019 од 18.10.2019. године, поред осталог, делимичним усвајањем жалбе Основног јавног тужиоца у Нишу, пресуда Основног суда у Нишу 4К број 167/2012 од 25.10.2018. године преиначена је у односу на окривљеног АА, само у погледу одлуке о кривичној санкцији, тако што је окривљени АА због кривичног дела фалсификовање новца из члана 223. став 2. у саизвршилаштву у вези члана 33. КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 1 године и 6 месеци, у коју му је урачунато време проведено у притвору од 23.12.2011. године до 18.01.2012. године, док су жалбе браниоца окривљеног – адвоката Ратомира Крстића, браниоца окривљеног ВВ и Основног јавног тужиоца у Нишу у односу на окривљеног ВВ одбијене као неосноване и првостепена пресуда у непреиначеном делу потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда, захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног АА – адвокат Ратомир Крстић, због повреде кривичног закона из члана 439. тачка 1) и 2) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд преиначи побијане пресуде тако што ће окривљеног ослободити од оптужбе, или тако што ће одбити оптужбу против окривљеног због застарелости кривичног гоњења, или да побијане пресуде укине и предмет врати на поновно одлучивање првостепеном или другостепеном суду, те да на основу члана 488. став 3. ЗКП, с обзиром на садржај захтева, одреди да се извршење правноснажне пресуде одлаже, односно прекида, као и да браниоца окривљеног АА обавести о времену и месту одржавања седнице већа, ради присуствовања истој.

Врховни касациони суд доставио је примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП, и у седници већа, коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета, са правноснажним пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев је неоснован.

Неосновано се захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног АА нижестепене пресуде побијају због повреде кривичног закона из члана 439. тачка 1) и 2) ЗКП.

С тим у вези, у захтеву се истиче да у изреци правноснажне пресуде недостају битни елементи кривичног дела фалсификовање новца из члана 223. став 2. КЗ, због ког је окривљени оглашен кривим, јер је у изреци као радња предметног кривичног дела наведена радња „стављања лажног новца у оптицај“, док је за постојање овог облика извршења кривичног дела неопходно да приликом прибављања лажног новца постоји сазнање, односно свест о томе да је новац лажан, што према ставу браниоца није наведено.

Поред тога, у захтеву се наводи да начин прибављања спорних новчаница апсолутно недостаје током целог поступка, па и у побијаној пресуди, да се ради о битном обележју предметног кривичног дела, те да у случају да окривљени у тренутку прибављања спорних новчаница нису знали да се ради о лажним новчаницама, то их суд није могао осудити за кривично дело фалсификовање новца из члана 223. став 2. КЗ, већ евентуално за кривично дело фалсификовање новца из члана 223. став 4. КЗ.

Изложени наводи захтева за заштиту законитости, по оцени Врховног касационог суда, нису основани.

Супротно изложеним наводима захтева, по оцени овога суда, из чињеничног описа дела у изреци првостепене пресуде, произилазе сва битна обележја кривичног дела фалсификовање новца из члана 223. став 2. КЗ у саизвршилаштву – у вези члана 33. КЗ, због ког је окривљени оглашен кривим.

Одредбом члана 223. став 2. КЗ, који се примењивао у време извршења кривичног дела („Сл. гласник РС“ број 72/09), прописано је да ко прибавља лажан новац у намери да га стави у оптицај као прави или ко лажан новац ставља у оптицај, казниће се затвором од 1 до 10 година и новчаном казном.

Дакле, радња извршења овог кривичног дела јесте прибављање лажног новца у намери да се стави у оптицај као прави, или стављање лажног новца у оптицај.

Према изреци првостепене пресуде, окривљени АА је заједно са окривљенима ББ и ВВ, у стању урачунљивости, ставио у оптицај лажан новац који су претходно противправно прибавили, на тај начин што су критичном приликом путничким возилом којим је управљао окривљени ББ, кренули у правцу Књажевца и у намери да на територији Сврљига и Књажевца лажне новчанице ставе у оптицај, за које су знали да су лажне и које је претходно на територији града Ниша окривљени АА набавио од непознатог лица, те су ове новчанице и ставили у оптицај у објекту трговинске радње „ГГ“, приликом куповине цигарета.

Како, дакле, из изреке побијане пресуде произилазе сва субјективна и објективна обележја кривичног дела фалсификовање новца из члана 223. став 2. КЗ у саизвршилаштву – у вези члана 33. КЗ, због ког је окривљени АА оглашен кривим правноснажном пресудом, то су наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног, којима се указује да побијана пресуда не садржи битне елементе предметног кривичног дела (свест о томе да је новац лажан и начин прибављања новца), те да се у његовим радњама стичу битни елементи кривичног дела фалсификовање новца из члана 223. став 4. КЗ, а не предметног кривичног дела, оцењени неоснованим.

Са изнетих разлога, налазећи да побијаним пресудама није учињена повреда кривичног закона из члана 439. тачке 1) и 2) ЗКП, на коју се неосновано указује захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног, Врховни касациони суд је донео одлуку као у изреци пресуде, а на основу одредбе члана 491. став 1. ЗКП.

Записничар-саветник                                                                               Председника већа-судија

Снежана Меденица, с.р.                                                                          Невенка Важић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић