Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 3817/19 од 04.12.2019. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена пресуда Основног суда у Пријепољу, Судска јединица у Новој Вароши П1 32/18 од 08.10.2019. године у делу става првог изреке којим је усвојен тужбени захтев тужиоца и обавезана тужена да тужиоцу, за период од 07.02.2015. године до 07.02.2018. године, исплати на име прековременог рада износ од 60.716,96 динара и на име рада на дан државних и верских празника који су нерадни дани износ од 512,05 динара, са припадајућом законском затезном каматом на појединачне месечне износе, на начин ближе одређен овим делом изреке пресуде. Ставом другим изреке, укинута је првостепена пресуда у преосталом делу става првог, као и у ставу трећем изреке и предмет у укинутом делу враћен првостепеном суду на поновно суђење.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се ревизија сматра изузетно дозвољеном у смислу члана 404. Закона о парничном поступку.

Применом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 49/13 - УС, 74/13 - УС, 55/14, 87/18 и 18/20; у даљем тексту ЗПП), посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана ради уједнчавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије цени Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Предмет тражене правне заштите је накнада штете у висини неисплаћеног додатка на плату тужиоца на име прековременог рада и рада на дан државних и верских празника који су нерадни дани, што представља ванредно радно ангажовање тужиоца. О овом праву тужиоца и о висини тражене накнаде нижестепени судови су одлучили правилном применом материјалног права и у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног касационог суда у којима је одлучивано о истоветним захтевима у идентичним чињенично правним ситуацијама, због чега у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједнчавања судске праксе и новог тумачења права. Такође, битне повреде одредаба парничног поступка на које се тужена у ревизији позива, нису прописане као разлог за довољеност посебне ревизије.

Из изложених разлога, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужене није дозвољена.

Одредбом члаан 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради исплате поднета је 08.02.2018. године, а вредност побијаног дела правноснажне пресуде износи 61.229,01 динара.

Вредност предмета спора побијаног дела, у конкретном случају, очигледно не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (04.04.2018. године) и дан њеног преиначења (21.08.2019. године), због чега је Врховни касациони суд нашао да је ревизија тужене недозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у другом ставу изреке.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић