Врховни касациони суд доставио је примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП и у седници већа, коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца малолетног АА, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета, са правноснажним решењима против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је након оцене навода у захтеву нашао:

Захтев је неоснован.

Бранилац малолетног АА – адвокат Есад Дуљевић у захтеву за заштиту законитости истиче да је у конкретном случају према малолетнику покренут кривични поступак због кривичног дела лака телесна повреда из члана 122. став 1. КЗ, да је одредбом става 3. истог члана прописано да се гоњење за ово кривично дело предузима по приватној тужби, те да се сходно одредби члана 57. став 2. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица за кривична дела која се гоне по предлогу или приватној тужби поступак може покренути само ако је оштећени ставио предлог за покретање поступка надлежном јавном тужиоцу за малолетнике у року предвиђеном чланом 53. ЗКП, па како предлог оштећеног за покретање поступка у конкретном случају није поднет, то ова чињеница представља околност која трајно искључује кривично гоњење, а побијане пресуде донете су уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП.

Изложене наводе захтева за заштиту законитости браниоца малолетног АА Врховни касациони суд оцењује неоснованим, из следећих разлога:

Битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП постоји уколико је у конкретном случају наступила застарелост кривичног гоњења, или је гоњење искључено услед амнестије или помиловања, или је ствар већ правноснажно пресуђена, или постоје друге околности које трајно искључују кривично гоњење.

У конкретном случају, евентуално непостојање предлога законског заступника малолетног оштећеног за покретање поступка надлежном јавном тужиоцу за малолетнике не представља околност која трајно искључује кривично гоњење, како се то неосновано истиче у захтеву за заштиту законитости браниоца малолетног АА. Самим тим, побијана решења нису донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП, већ би се у таквом случају могло радити само о привременој процесној сметњи из члана 416. став 1. тачка 2) ЗКП, односно о битној повреди одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 7) ЗКП.

Међутим, како је Врховни касациони суд приликом одлучивања о захтеву за заштиту законитости везан разлозима (члан 485. став 1. у вези става 4. ЗКП), делом и правцем побијања који су истакнути у захтеву у смислу члана 489. став 1. ЗКП и нема законског овлашћења да по службеној дужности оцењује у чему се састоје повреде закона које бранилац у захтеву није образложио, то се Врховни касациони суд у разматрање и оцену ове повреде закона (из члана 438. став 1. тачка 7) ЗКП) није ни упуштао.

Поред тога, у конкретном случају ради се о тзв. „претпостављеном предлогу за гоњење“ законског заступника малолетног оштећеног ББ – оца ВВ, јер је исти у року из члана 53. став 2. ЗКП поднео кривичну пријаву, чиме се сматра да је поднео и предлог за покретање поступка против малолетног АА (члан 53. став 3. ЗКП), а до краја поступка изричитом изјавом није такав предлог повукао.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је, налазећи да побијаним правноснажним решењима није учињена повреда закона на коју се захтевом за заштиту законитости браниоца малолетног АА указује, поднети захтев одбио као неоснован, на основу члана 491. став 1. ЗКП.

Записничар-саветник,                                                                                                              Председник већа-судија,

Снежана Меденица, с.р.                                                                                                          Невенка Важић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић