Основни суд у Новом Саду, решењем П 11595/2015 од 08.11.2018. године, одбио је предлог тужиља од 07.05.2018. године за доношење допунске пресуде.

Апелациони суд у Новом Саду, пресудом Гж 2708/18 од 17.01.2019. године, делимично је усвојио жалбе, а делимично одбио, тако што је пресуду Основног суда у Новом Саду П 11595/15 од 08.03.2018. године, преиначио у односу на тужену Републику Србију и одбио тужбени захтев, којим је тражено да је ништав и да не производи правно дејство Анекс уговора о откупу стана Ов1 бр. .../...од 26.04.2000. године, Општинског суда у Новом Саду, закључен између ДД као купца и Града Новог Сада као продавца, што је тужена дужна да призна и трпи да се ова промена изврши код Службе за катастар непокретности Нови Сад, и у односу на све тужене, одбио тужбени захтев којим је тражено да се утврди да је 12/36 делова једнособног стана са нуспросторијама, уписаног у зкњ. ул. бр. .../... КО ... под ...-.. на записнику о излагању број .../... од 14.03.2000. године није друштвена својина, односно државна својина Републике Србије, те да се обавежу тужени да признају и трпе да се на основу ове пресуде успостави пређашње земљишно-књижно стање и у односу на тужену Републику Србију усвојио тужбени захтев и утврдио да 12/36 делова једнособног стана са нуспросторијама број ..., површине 25 м2 из листа непокретности број ... (...), КО ..., није државна својина и одредио да у односу тужиље и тужену Републику Србију свака странка сноси своје трошкове поступка, док је потврдио пресуду у преосталом побијаном непреиначеном усвајајућем делу из става другог, у одбијајућем делу става четвртог и у делу одлуке о трошковима парнице из става петог у односу на тужене Град Нови Сад, ВВ и ДД. Одлучио је и да свака странка сноси своје трошкове поступка по жалби.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужене ВВ и ДД су благовремено изјавиле ревизију, због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност ревизије у границама својих овлашћења на основу одредбе члана 410. став 2. тачка 5, а у вези члана 413. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/11, 49/13 – УС, 74/13 – УС, 55/14 и 87/18) и утврдио да ревизија тужених ВВ и ГГ није дозвољена.

Тужба је поднета 22.12.2015. године. У тужби и у уводу првостепене пресуде је наведена вредност предмета спора у износу од 800.000,00 динара.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, је прописано, да, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Како овако утврђена вредност предмета спора побијане правноснажне пресуде у износу од 800.000,00 динара, очигледно не прелази меродавну вредност за дозвољеност ревизије у динарској противвредности од 40.000 евра, то ревизија тужених ВВ и ГГ није дозвољена на основу цитиране одредбе члана 403. став 3. ЗПП.

Није од утицаја на другачију одлуку овог суда, то што је другостепени суд преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев којим је тражено утврђење ништавости Анекса уговора о откупу стана у односу на Републику Србију и у односу на тужене да се утврди да 12/36 делова једнособног стана није друштвена, односно државна својина Републике Србије, као и у делу којим је усвојен тужбени захтев у односу на тужену Републику Србију и утврђено да 12/36 делова једнособног стана са нуспросторијама број ..., површине 25 м2, није државна својина и одређено да у односу на тужиље и тужену Републику Србију свака странка сноси своје трошкове поступка, с обзиром на то да у конкретној ситуацији нема места примени одредбе члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП, о дозвољености ревизије, јер преиначењем није ускраћено ни смањено право подносилаца ревизије.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 413. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Слађана Накић Момировић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић