Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, с тим што је у ревизији указао на неуједначену судску праксу, те је Врховни касациони суд оценио да је тужилац изјавио посебну ревизију, ради уједначавања судске праксе.

Одлучујући о изузетној дозвољености ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, број 72/11 ... 87/18), Врховни касациони суд налази да разлози за одлучивање о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној нису основани.

Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку, прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Предмет спора је исплата накнаде за долазак и одлазак са рада, као и разлике зараде која је тужиоцу плаћена и коју тужилац потражује наводећи да му је зарада неоправдано умањена због погрешно утврђеног коефицијента за обрачун зараде. Ревизијским наводима се фактички оспорава правилност утврђеног чињеничног стања, што није разлог за изјављивање ревизије као изузетно дозвољене. Осим тога, у пресуди Апелационог суда у Нишу Гж1 729/2017 од 26.10.2017. године којом се указује на неуједначену судску праксу, није реч о идентичној чињеничној и правној ситуацији као што је у овој парници, тако да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној, ради уједначавања судске праксе.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Одлучујући о дозвољености ревизије применом члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужиоца није дозвољена.

Тужба у овој парници поднета је 31.12.2013. године, са захтевом за исплату накнаде за некоришћење годишњег одмора од 20.000,00 динара. Поднеском од 15.10.2019. године тужба је преиначена тако што је тужилац тражио да се обавеже тужени да му на име накнаде трошкова за долазак и одлазак са рада плати одређен износ, те да тужиоцу плати разлику између припадајуће и исплаћене зараде за период од 01.12.2010. године до 31.10.2013. године. Тужбени захтев је делимично усвојен, а одбијен је у делу захтева за исплату разлике између припадајуће и исплаћене зараде од 149.924,27 динара.

Тужбени захтев у овом спору односи се на потраживање у новцу, па обзиром на правну природу спора дозвољеност ревизије се цени под истим условима као и у осталим имовинскоправним споровима у којима се захтев односи на новчано потраживање, тако да није реч о спору из члана 441. Закона о парничном поступку, када је ревизија увек дозвољена.

Чланом 403. став 3. Закона о парничном поступку прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде је 149.924,27 динара, што је динарска противвредност од 1.276.05 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан преиначења тужбе 15.10.2019. године (1 евро = 117,49 динара). Како је вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде испод законом одређеног цензуса од 40.000 евра у динарској противвредности, то значи да ревизија тужиоца није дозвољена.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке, на основу члана 413. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић