Према стању у списима, тужилац је поднео тужбу ради накнаде штете у укупном износу од 650.000,00 динара, а у току поступка је тужбу уредио након вештачења, тако што је тражио да суд обавеже тужене ВВ и ББ да солидарно тужиоцу исплате износ од 647.019,98 динара са каматом у складу са првом варијантом налаза вештака или износ од 349.042,59 динара, у складу са другом варијантом налаза вештака. Одлучујући о тужбеном захтеву, Основни суд у Лесковцу донео је пресуду П 8478/15 од 03.10.2016. године, којом је у ставу првом изреке одбио тужбени захтев за исплату износа од 647.019,98 динара, док је у ставу другом изреке, усвојио тужбени захтев за исплату износа од 349.042,59 динара и солидарно обавезао тужене да тужиоцу исплате заједно наведени износ са трошковима поступка. Виши суд у Лесковцу је решењем Гж 368/17 од 02.02.2017. године, огласио стварно ненадлежним за одлучивање о жалби тужених изјављеној против првостепене пресуде, па је списе предмета упутио Апелационом суду у Нишу на даљу надлежност. Решењем Гж 1104/17 од 03.10.2017. године, Апелациони суд у Нишу је укинуо првостепену пресуду у ставу другом и трећем изреке и првостепеном суду вратио предмет на поновни поступак и одлучивање. Након смрти тужене ВВ поступак је настављен у односу на туженог ББ а Основни суд у Лесковцу је донео нову пресуду П 1131/19 од 14.01.2021. године, којом је одбио тужбени захтев тужиоца за исплату износа од 349.042,59 динара на име накнаде штете. На наведену пресуду жалбу је изјавио пуномоћник тужиоца Апелационом суду у Нишу који се решењем Гж 2190/21 од 22.07.2021. године огласио стварно ненадлежним за одлучивање по жалби тужиоца и предмет уступио Вишем суду у Лесковцу са образложењем да је предмет тужбеног захтева новчано потраживање у износу од 349.042,59 динара, те да је за поступање по жалби, а како је у питању спор мале вредности, надлежан Виши суд у Лесковцу.

Према члану 23. став 2. тачка 3. Закона о уређењу судова, виши суд у другом степену одлучује о жалбама на решења у грађанско правним споровима, на пресуде у споровима мале вредности, у извршним поступцима и поступцима обезбеђења и у ванпарничним поступцима. Чланом 24. став 1. тачка 3. истог закона прописано је да апелациони суд одлучује о жалбама на пресуде основних судова у грађанскоправним споровима, ако за одлучивање о жалби није надлежан виши суд.

Одредбом члана 15. став 2. ЗПП прописано је да ако се у току поступка промене околности на којима је заснована надлежност суда или ако тужилац смањи тужбени захтев, суд који је био надлежан у време подношења тужбе остаје и даље надлежан и ако би услед ових промена био надлежан други суд исте врсте.

Како из садржине списа произлази да се побија пресуда у поновном поступку коме је претходило жалбено одлучивање од стране Апелационог суда у Нишу, који је делимично укинуо ранију првостепену пресуду и у том делу предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање, те имајући у виду да тужилац у поновном поступку није мењао садржину непресуђеног дела тужбеног захтева о којем је одлучивао првостепени суд, то је по оцени Врховног касационог суда правилно становиште Вишег суда у Лесковцу да је за одлучивање о изјављеној жалби надлежан Апелациони суд у Нишу, који је претходним жалбеним одлучивањем засновао своју надлежност.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 22. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић