Пресудом Вишег суда у Зајечару Кж1 169/21 од 28.02.2022. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног АА, адвоката Гордане Добросављевић, и потврђена пресуда Основног суда у Зајечару Кв 252/21 од 13.10.2021. године.

Против правноснажне пресуде другостепеног суда, захтев за заштиту законитости благовремено је поднела бранилац окривљеног АА, адвокат Горана Добросављевић, у смислу одредбе члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји захтев за заштиту законитости и преиначи побијане пресуде тако што ће одбити предлог јавног тужиоца за изрицање јединствене казне затвора или укине у целини побијане пресуде и предмет врати на поновно одлучивање првостепеном суду.

Врховни касациони суд је примерак захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног доставио Републичком јавном тужиоцу, у складу са одредбом члана 488. став 1. КЗ и у седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке, размотрио списе предмета и правноснажне пресуде против којих је захтев за заштиту законитости поднет те је након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован.

Неосновано се захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, адвоката Гордане Добросављевић, указује да је побијаним пресудама учињена повреда кривичног закона из члана 439. тачка 3) ЗКП у вези члана 45. став 3. КЗ, коју бранилац у захтеву означава као „повреду Закона о кривичном поступку“.

Повреда кривичног закона из члана 439. тачка 3) ЗКП постоји, између осталог, када је одлуком о кривичној санкцији повређен закон, односно уколико суд изрекне врсту казне која није допуштена по закону или која није предвиђена за одређено кривично дело, или ако прекорачи најмању или највећу меру прописане казне, или ако изрекне споредну казну када то није допуштено, односно не изрекне споредну казну када је њено изрицање обавезно.

Одредбом члана 62. став 1. КЗ, прописано је да ако се осуђеном лицу суди за кривично дело учињено пре него што је започело издржавање казне по ранијој осуди или за кривично дело учињено за време издржавања казне затвора или малолетничког затвора, суд ће изрећи јединствену казну за сва кривична дела применом одредаба члана 60. овог законика, узимајући раније изречену казну као већ утврђену, а казна или део казне које је осуђени издржао урачунаће се у изречену казну затвора.

Одредбом члана 60. став 2. тачка 2) прописано је да ће суд, ако је за кривично дело у стицају утврдио казне затвора, јединствену казну изрећи тако што ће повисити највећу утврђену казну затвора, с тим да јединствена казна не сме достићи збир утврђених казни, нити прећи 20 година затвора.

Одредбом члана 552. став 1. тачка 1) ЗКП прописано је да се поступак за изрицање јединствене казне покреће на захтев јавног тужиоца или осуђеног и његовог браниоца ако је против истог осуђеног у две или више пресуда изречено више казни, а нису примењене одредбе о одмеравању јединствене казне за дела у стицају.

Према одреби члана 45. став 3. КЗ ако учиниоцу кривичног дела изрекне казну затвора до једне године, суд може истовремено одредити да ће се она извршити тако што ће је осуђени издржавати у просторијама у којима станује уколико се с обзиром на личност учиниоца, његов ранији живот, његово држање после учињеног кривичног дела, степен кривице и друге околности под којима је дело учинио може очекивати да ће се и на тај начин остварити сврха кажањавања.

Из цитираних законских одредби, према налажењу Врховног касационог суда, произлази да је дозвољено спајање казни затвора које окривљени по одлуци суда сходно члану 45. став 3. КЗ, треба да издржи на тај начин што не сме напуштати просторије у којима станује (тзв. „кућни затвор“) и изрицање јединствене казне по правилима за одмеравање казне за дела у стицају.

Уколико је јединствена казна затвора изречена у трајању до једне године, суд ће ценећи све околности из члан 45. став 3. КЗ, одлучити да ли ће одредити да се изврши на начин што окривљени не сме напуштати просторије у којима станује (тзв. „кућни затвор“), а уколико је јединствена казна изречена у трајању преко једне године, суд не може одредити да ће се иста извршити тако што окривљени не сме напуштати просторије у којима станује.

Врховни касациони суд налази да је суд усвајањем захтева за изрицање јединствене казне Основног јавног тужиоца у Зајечару Кт 133/21 од 01.02.2021. године и преиначавањем ранијих правноснажних пресуда Основног суда у Зајечару Кв 59/20 од 14.07.2020. године и Основног суда у Зајечару К 410/19 од 28.10.2020. године у погледу одлука о казни, тако што је окривљеног АА осудио на јединствену казну затвора у трајању од једне године и пет месеци која ће се извршити у заводским условима, а у коју му се има урачунати време проведено на издржавању казне затвора у трајању од осам месеци, коју је окривљени издржао у просторијама у којима станује, уз примену електронског надзора, на коју је осуђен пресудом Основног суда у Зајечару К 100/17 од 22.06.2017. године, која је део јединствене казне затвора у трајању од једне године која му је изречена пресудом Основног суда у Зајечару Кв 59/20 од 14.07.2020. године, поступио у складу са одредбама члана 60. став 2. тачка 2. и члана 62. став 1. КЗ, члана 552. став 1. тачка 1), члана 552. став 1. тачка 1) и члана 556. став 1. тачка 1) ЗКП.

Према томе, када је јединствена казна изречена у трајању од преко једне године, као што је то у конкретном предмету случај, не могу се применити одредбе члана 45. став 3. КЗ, па се неосновано захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног АА указује да је побијаним правноснажним пресудама на штету окривљеног повређен закон из члана 439. тачка 3) ЗКП у вези члана 45. став 3. КЗ, јер суд није прекорачио овлашћења нити учинио другу повреду закона код изрицања кривичне санкције – казне, већ је по сили закона дошло до измене у начину извршења казне.

У захтеву за заштиту законитости бранилац окривљеног АА наводи да је „нејасно којим се разлозима првостепени суд руководио када је изрекао овако високу казну са дугачким периодом проверавања, те да ли је уопште узимао у обзир било какву олакшавајућу околност и у којој мери“ и на тај начин указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП па се Врховни касациони суд није упуштао у разматрање ових навода, обзиром да наведена повреда закона не представља разлоге због којих окривљени преко браниоца може поднети захтев за заштиту законитости, у смислу члана 485. став 4. ЗКП.

Из изнетих разлога, налазећи да побијаним пресудама није учињена повреда кривичног закона из члана 439. тачка 3) у вези члана 45. став 3. КЗ, на коју се неосновано указује захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, адвоката Гордане Добросављевић, Врховни касациони суд је на основу члана 491. став 1. ЗКП одлучио као у изреци пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                          Председник већа-судија

Сања Живановић, с.р.                                                                                                          Биљана Синановић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић