Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је изјавио благовремену ревизију из свих законских разлога и предложио да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној на основу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужена је доставила одговор на ревизију тужиоца.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 18/20), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

По оцени Врховног суда, у конкретном случају је потребно уједначавање судске праксе о праву запослених на територији Косова и Метохије на увећану зараду и разлику између припадајућег и исплаћеног додатка на зараду према Закључку Владе РС 05 број 120-335/2007-14 од 25.12.2008. године, па су испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиоца, као о изузетно дозвољеној, прописани одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Из тог разлога, Врховни суд је одлуку као у ставу првом изреке донео применом одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку.

Врховни суд је испитао побијану пресуду, применом одредбе члана 408. Закона о парничном поступку и утврдио да је ревизија тужиоца основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је у спорном периоцу био у радном односу код тужене на неодређено време, на пословима ..., у звању виши референт. Решењем тужене од 01.05.2006. године, тужиоцу је утврђен коефицијент за исплату зараде у висини 8,30 са увећањем по основу минулог рада 0,5% за сваку годину стажа. Решењем од 01.08.2013. године, тужиоцу је одређен коефицијент у висини 8,00 са увећањем од 0,4% по основу минулог рада. Зарада тужиоца је увећана 50% на основу Закључка Владе Републике Србије број 120-335/2007-14 од 25.12.2008. године. Тужиоцу је престао радни однос 15.03.2018. године услед стицања права на старосну границу. Вештачењем од стране вештака економско-финансијске струке, утврђена је разлика зараде и то: према првој варијанти у висини разлике између минималне зараде и исплаћене зараде за утужени период, у износу 32.345,17 динара и према другој варијанти, разлика у висини тзв. „косовског додатка“ у износу од 15.501,47 динара. Према другој варијанти приказани обрачун разлике зараде коју је тужилац примио са минулим радом и увећањем од 50% на име „косовског додатка“ у односу на минималну зараду, потврђује негативну разлику, тако да је зарада коју је тужилац примио већа у односу на минималну зараду у укупном износу од 140.129,47 динара.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су тужбени захтев тужиоца одбили налазећи да је тужилац у спорном периоду остварио увећање по основу тзв. „косовског додатка“, које је прописано Закључком Владе РС 05 број 120- 335/2007-14 од 25.12.2008. године, тако што увећање, заједно са основном зарадом и минулим радом, чини укупно исплаћену зараду тужиоцу која је већа од минималне зараде.

По оцени Врховног суда, нижестепени судови су погрешно применили материјално право а због тога је чињенично стање непотпуно утврђено.

Одредбом члана 5. став 2. Закона о платама службеника и намештеника у органима аутономне покрајине и локалне самоуправе („Службени гласник РС“ бр.113/17 и 86/19), прописано је право на исплату минималне зараде. Законом о буџету и Закључком Владе Републике Србије број 120-335/2007-14 од 25.12.2008. године, предвиђено је да лица који раде на територији КИМ имају право на увећање зараде у висини од 50% месечно на име тзв. „косовског додатка“.

Имајући у виду напред наведне одредбе, не може се прихватити закључак нижестепених судова да тужилац нема право на исплату плате у висини минималне зараде и увећања од 50% обрачунато на тај износ.

Имајући у виду да нижестепени судови, због погрешне примене материјалног права нису ценили правилност обрачуна и висине тражене разлике између припадајуће минималне и исплаћене зараде и накнаде штете у висини разлике између припадајућег и исплаћеног додатка на зараду према Закључку Владе РС 05 бр. 120-335/2007-14 од 25.12.2008. године, што значи да је на тај начин чињенично стање остало непотпуно утврђено, Врховни суд је на основу члана 416. став 2. ЗПП, укинуо нижестепене пресуде у побијаном делу и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање.

У поновном поступку првостепени суд ће утврдити чињенично стање имајући у виду примедбе из овог решења, оцениће приговор застарелости истакнут у одговору на тужбу, а потом донети правилну и закониту одлуку.

Председник већа – судија

Добрила Страјина с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић