Испитујући побијану пресуду у смислу члана 399. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 125/04, 11/09) чије одредбе се примењују на основу члана 506. став 1. важећег ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11...10/23), Врховни суд је нашао да је ревизија тужених ББ и ВВ основана.

Побијана пресуда није захваћена битном повредом из члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП на коју се у ревизијском поступку пази по службеној дужности, док битна повреда поступка из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, није прописана као ревизијски разлог у смислу члана 398. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, између тужиоца и више инвеститора, међу којима су и АА, ДД, ГГ, ББ и ВВ, дана 31.03.2004. године закључен је уговор којим су уговарачи регулисали међусобне односе на уређивању грађевинског земљишта за изградњу стамбеног објекта у ... улици број .. у Београду на к.п. .. к.о. ... . Накнада за уређење земљишта на дан 15.03.2004. године износила 12.792.419,00 динара и инвеститори су се обавезали да накнаду исплате тако што ће прву рату у висини од 10% од утврђене обавезе уплатити најкасније до 30.03.2004. године, а да остатак дуга исплате у 11 једнаких месечних рата, валоризованих према показатељу раста цена на мало Градског завода за статистику и информатику од дана доспећа сваке рате. Према налазу и мишљењу вештака економско-финансијске струке, укупан дуг суинвеститора на дан 09.04.2013. године износи 29.793.821,68 динара, од тога основни дуг 12.615.221,77 динара и камата 17.358.599,93 динара. Предметни уговор је закључен на основу решења о одобрењу за изградњу од 08.10.2003. године, на основу кога је одобрена изградња свим потписнициама предметног уговора као суинвеститорима изградње, између осталих и тада малолетним ББ и ВВ.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су обавезали тужене да на основу одредбе члана 27., 262., 413. и 414. Закона о облигационим односима тужиоцу исплате накнаду за уређивање градског грађевинског земљишта у висини утврђеној налазом и мишљењем вештака. Другостепени суд је заузео став да иако је тачно да је предметним правним послом који по својој правној природи представља теретни уговор, оптерећена будућа имовина малолетних тужених, истовремено је предметним уговором омогућено да, након испуњења уговорних обавеза и изградње станова на основу решења о одобрењу за градњу као носиоци права градње, стекну право својине на становима који су свакако далеко веће вредности од обавеза преузетих предметним уговором. Околност да су тужене биле малолетне у време закључења уговора који је у њихово име потписао отац као законски заступник, без сагласности надлежних органа старатељства уговор не чини ништавим у ситуацији када је уговор у интересу малолетне деце, као што је у конкретном случају.

Врховни суд налази да су нижестепени судови погрешно применили материјално право.

Одредбом члана 121. Закона о браку и породичним односима („Службени гласник СРС“, бр. 22/80, 24/84-др.закон и 11/88, „Службени гласник РС“, бр. 22/93, 25/93-испр, 35/94, 46/95-др.закон и 29/2001) који је био на снази у време закључења уговора између парничних странака, прописано је да родитељи могу само са одобрењем органа старатељства отуђити или оптеретити имовину свог детета само ради његовог издржавања, васпитања и образовања или ако то захтева који други његов интерес.

У време закључења предметног уговора (31.03.2004. године) тужене ББ (рођена 1999. године) и ВВ (рођена 2001. године) су била малолетна лица. Родитељско право између осталог подразумева и закључење одређених правних послова у име малолетног детета, али отуђење или оптерећење имовине детета може се предузети само са одобрењем органа старатељства и само у интересу детета.

У конкретном случају, спорни уговор је остављао могућност за стицање имовинске добити тужених изградњом зграде, али не и извесност да ће до тога доћи и на тај начин уговором се тада малолетним туженима наметнуло испуњење новчане обавезе која свакако превазилази уобичајене оквире. Стога је за пуноважност таквог заступања било неопходно одобрење органа старатељства за оптерећивање имовине малолетне деце у њиховом интересу, што је у конкретном случају неспорно изостало. Тужилац није ни доказао да су тужене стекле било какво имовинско право или одређену имовинску корист поводом закључења оваквог уговора. Такође је била неопходна сагласност оба родитеља, која је од стране мајке малолетних тужених ЂЂ изостала.

Из напред наведених разлога, а на основу члана 407. став 2. ЗПП преиначене су нижестепене одлуке и одлучено као у ставу првом изреке пресуде.

Тужилац је у смислу члана 161. у вези члана 150. ЗПП обавезан да туженима ББ и ВВ накнади трошкове парничног поступка на име састава ревизије. Трошкови судске таксе нису досуђени, јер исти нису ни опредељени у смислу члана 159 ЗПП.

Са изнетих разлога одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Добрила Страјина с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић