Пресудом Вишег суда у Новом Саду Гж 274/2020 од 07.07.2020. године, ставом првим изреке, делимично су усвојене жалбе тужених и преиначена првостепена пресуда у усвајајућем делу одлуке о главном захтеву тако што су обавезани тужени да тужиљи исплате на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове 40.000,00 динара и за претрпљени страх 55.000,00 динара, као и у делу одлуке о трошковима поступка тако што су обавезани тужени да тужиљи на име накнаде трошкова поступка исплате 80.900,00 динара са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате, док је за износ преко досуђених до досуђених првостепеном пресудом са законском затезном каматом на ту разлику, као и за законску затезну камату на трошкове поступка од првостепеног пресуђења до извршности пресуде, тужбени захтев одбијен. У преосталом делу, жалбе тужених су одбијене, а првостепена пресуда у преосталом побијаном одбијајућем делу потврђена. Ставом другим изреке, обавезана је тужиља да туженим Граду Новом Саду и ЈП „Завод за изградњу града“ – у ликвидацији накнади трошкове жалбеног поступка од 12.000,00 динара и туженом ЈКП „Пут“ од 17.000,00 динара.

Против решења о трошковима поступка садржаног у ставу другом изреке другостепене пресуде, тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужени Град Нови Сад и ЈП „Завод за изградњу града“ – у ликвидацији доставили су одговор на ревизију.

Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији тужиље, у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку. Наиме, одлука о трошковима парничног поступка, којом је тужиља обавезана да туженима те трошкове надокнади, донета је применом одредаба члана 153. и 154. ЗПП и не изискује потребу да се примени институт уједначавања судске праксе по питању трошкова поступка о којима суд одлучује у свакој конкретној парници, сходно стављеним предлозима и утврђеним чињеницама.

Имајући у виду наведено, одлучено је као у ставу првом изреке решења.

Испитујући дозвољеност изјављене ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 420. став 6. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија тужиље није дозвољена.

Одредбом члана 420. став 1. ЗПП, прописано је да странке могу да изјаве ревизију против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно окончан, док је ставом 2. истог члана Закона, прописано да ревизија против решења из става 1. овог члана није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде.

Одредбом члана 28. став 1. ЗПП је прописано да се, ако је, између осталог, за утврђивање права на изјављивање ревизије меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима само вредност главног захтева, док се према члану 2. истог члана не узимају у обзир, између осталог, трошкови поступка ако не чине главни захтев.

У конкретном случају ревизија је изјављена против решења којим је одлучено о трошковима поступка, што у овој правној ствари не представља главни захтев већ споредно потраживање, због чега ревизија тужиље није дозвољена. У поступку по ревизији против одлуке о трошковима поступка не примењује се одредба члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП, којом је прописано да је ревизија увек дозвољена када је другостепени суд преиначио другостепену пресуду и одлучио о захтевима странака.

На основу члана 413. у вези члана 420. став 6. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Туженима не припадају трошкови одговора на ревизију, јер исти у смислу члана 154. ЗПП нису били нужни за вођење парнице, због чега је применом члана 165. став 1. ЗПП одлучено као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић