Пресудом Привредног апелационог суда Пж 8188/22 од 12.07.2023. године, одбијене су жалбе парничних странака и потврђена је првостепена пресуда.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац - противтужени је изјавио благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној на основу члана 404. ЗПП, ради уједначавања судске праксе.

Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23 – др. закон), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија), док је ставом 2. истог члана прописано да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

У битном, утврђено је да су парничне странке биле у уговорном односу по основу Уговора о специјализованој продаји производа „ЅTIHL“ од 20.12.2018. године, који уговор је једнострано раскинут од стране тужиоца дана 11.06.2020. године са отказним роком од 60 дана. Тужилац тужбом потражује износ од 304.523,16 динара на име акцијског рабата који тужени није оправдао продајом уговорене количине производа, који захтев је правноснажно одбијен, са образложењем да је раскидом уговора тужилац онемогућио туженог да оствари пуну продају производа и тиме оправда добијени рабат.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване нижестепене пресуде, Врховни суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној. Ревидент оспорава правилност примене материјалног права, али погрешна примена материјалног права, сама по себи, без испуњености осталих услова прописаних одредбом члана 404. Закона о парничном поступку, није довољан разлог за изузетну дозвољеност ревизије. Не могу се као основани прихватити разлози да је у конкретном случају неопходно уједначавање судске праксе јер ревидент није указао на постојање различитих одлука судова поводом истоврсног чињеничноправног питања. Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж 1552/2015 од 09.06.2016. године на коју се позива тужилац и ревизији донета је на основу другачијег чињеничног стања и правних питања, па стога не може указивати на постојање различите судске праксе.

Из наведених разлога Врховни суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, па је применом одредбе члана 404. Закона о парничном поступку донета одлука као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија није дозвољена.

Тужилац је против туженог поднео тужбу дана 13.10.2021. године. Вредност предмета спора износи 304.523,16 динара.

Одредбом члана 487. став 1. Закона о парничном поступку, прописано је да у поступку о привредним споровима, спорови мале вредности су спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност од 30.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Одредбом члана 479. став 6. наведеног закона прописано је да у споровима мале вредности, против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија.

У конкретном случају ради се о привредном спору мале вредности из одредбе члана 487. Закона о парничном поступку, из ког разлога ревизија на основу одредбе члана 479. став 6. истог закона није дозвољена.

Из наведених разлога, на основу члана 413. Закона о парничном поступку, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Бранко Станић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић