Против наведених правноснажних пресуда захтев за заштиту законитости благовремено је поднео бранилац окривљеног АА, адвокат Стефан Душанић, „због битних повреда одредаба ЗКП и погрешне примене материјалног права“, са предлогом да Врховни суд усвоји поднети захтев и укине правноснажне пресуде и предмет врати на поновно одлучивање или да донесе ослобађајућу пресуду у корист окривљеног.

Врховни суд је, на основу члана 486. став 1. и 487. став 1. ЗКП одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета заједно са поднетим захтевом за заштиту законитости, па је нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, је недозвољен.

Одредбом члана 484. ЗКП прописано је да се у захтеву за заштиту законитости мора навести разлог за његово подношење (члан 485. став 1. ЗКП).

Када се захтев подноси због повреде закона (члан 485. став 1. тачка 1) ЗКП) окривљени преко свог браниоца, а и сам бранилац који у корист окривљеног предузима све радње које може предузети окривљени (члан 71. тачка 5) ЗКП), такав захтев може поднети само из разлога прописаних одредбом члана 485. став 4. ЗКП, дакле ограничено је право окривљеног и његовог браниоца на подношење захтева за заштиту законитости у погледу разлога због којих могу поднети овај ванредни правни лек и то таксативним набрајањем повреда које су учињене у првостепеном поступку и поступку пред апелационим односно другостепеним судом и то због повреда одредаба члана 74, из члана 438. став 1. тачка 1) и 4) и тачка 7) до 10) и став 2. тачка 1) члана 439. тачка 1) до 3) и члан 441. став 3. и 4. ЗКП.

Бранилац окривљеног АА, као разлог подношења захтева за заштиту законитости, не нумерише ниједну повреду у смислу одредбе члана 485. став 4. ЗКП, већ наводи да исти подноси због „битних повреда одредаба ЗКП и погрешне примене материјалног права“. Међутим, из навода захтева, пре свега, није могуће утврдити на коју правну квалификацију бранилац указује као погрешну, нити који кривичноправни опис оспорава, будући да су наводи неодређени и међусобно контрадикторни. Наиме, иако је правноснажном пресудом окривљени оглашен кривим због кривичног дела из члана 122. став 2. у вези става 1. у вези члана 33. Кривичног законика и кривичног дела из члана 138. став 1. у вези члана 33. Кривичног законика, бранилац у захтеву тврди да су се у описаним радњама стекли елементи бића кривичног дела из члана 138. став 2. Кривичног законика, које је, према наводима из захтева, остало у покушају јер оштећени није предао износ новца због којег је над њим примењена сила и претња. По оцени Врховног суда, изнети навод браниоца сугерише покушај тежег облика предметног кривичног дела што је супротно члану 71. тачка 5. ЗКП.

Поред овога, у наставку захтева бранилац закључује да из исказа оштећеног произлази закључак у ширем смислу да су се у радњама окривљеног стекли елементи бића кривичног дела из члана 214. Кривичног законика, што је по оцени овог суда супротно члану 71. тачка 5. ЗКП.

У преосталом делу захтева, бранилац оспорава утврђено чињенично стање и оцену доказа коју су дали нижестепени судови, указујући да је суд пропустио да правилно оцени исказе сведока и оштећеног, те да током поступка није доказано да је окривљени учинио кривично дело из члана 138. став 1. Кривичног законика, за које је оглашен кривим, полемишући при томе са појмом условне претње и свим околностима конкретног случаја у оквиру кога је дошло до извршења кривичног дела. У том смислу, бранилац у захтеву оспорава и разлоге правноснажних пресуда (члан 438. став 2. тачка 2) ЗКП), те интерпретирајући њихове поједине делове, указује на недоследности у исказу оштећеног, као и на околност да је суд погрешно ценио међусобни однос оштећеног и ББ, оспорава и закључак другостепеног суда да је првостепени суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање и да је правна квалификација, изведена на основу таквог стања, законита, а што представља чињенично, а не правно питање односно повреду одредбе члана 440. ЗКП.

Надаље, према наводима захтева битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 3) ЗКП у вези члана 16. став 4. ЗКП, учињена је на тај начин што суд одлучујући о жалби, није разматрао на који начин су „обувена стопала“, као средство подобно да тело тешко повреде и здравље тешко наруше, што је одлучујућа чињеница у погледу постојања квалификованог облика кривичног дела из члана 122. став 2. Кривичног законика.

Како, према одредби члана 485. став 4. ЗКП, битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2) и 3) ЗКП и повреде одредби члана16. став 4. и 440. ЗКП, нису дозвољени разлози за подношење захтева за заштиту законитости од стране окривљеног, преко браниоца, то је овај суд захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, оценио као недозвољен.

Из изнетих разлога, Врховни суд је на основу одредбе члана 487. став 1. тачка 2) ЗКП у вези члана 485. став 4. и члана 71. тачка 5. ЗКП, одлучио као у изреци.

Записничар-саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Председник већа-судија

Андреа Јаковљевић, с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Светлана Томић Јокић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић