Апелациони суд у Крагујевцу је, пресудом Гж 5396/24 од 16.10.2024. године, ставом првим изреке, потврдио пресуду Трећег основног суда у Београду П 32576/13 од 11.03.2022. године, исправљену решењем истог суда П 32576/13 од 18.03.2024. године, у делу става првог изреке којим је обавезан тужени да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете исплати и то: на име претрпљених душевних болова због умањене животне активности 50.000,00 динара; на име претрпљеног страха 60.000,00 динара; на име претрпљених физичких болова 70.000,00 динара; на име изгубљене зараде 13.064,70 динара и на име трошкова поправке возила 84.227,00 динара, све са законском затезном каматом на материјалну и нематеријалну штету почев од 11.03.2022. године, као дана пресуђења па до исплате, а жалба туженог је у том делу одбијена као неоснована. Ставом другим изреке, преиначена је пресуда Трећег основног суда у Београду П 32576/13 од 11.03.2022. године, исправљена решењем истог суда П 32576/13 од 18.03.2024. године, у делу става првог изреке у погледу досуђене камате на накнаду материјалне штете тако што је одбијен, као неоснован, захтев тужиоца којим је тражио да се тужени обавеже да му на досуђени износ материјалне штете плати законску затезну камату почев од 10.12.2019. године, као дана вештачења до 11.03.2022. године, као дана пресуђења. Ставом трећим изреке, преиначена је пресуда Трећег основног суда у Београду П 32576/13 од 11.03.2022. године, исправљена решњем истог суда П 32576/13 од 18.03.2024. године, у преосталом делу става првог изреке тако што је одбијен, као неоснован, тужбени захтев тужиоца за исплату материјалне штете на име трошкова поправке возила за износ од још 16.845,00 динара, са законском затезном каматом почев од 10.12.2019. године, као дана вештачења па до исплате. Ставом четвртим изреке, преиначено је решење о трошковима поступка садржано у ставу трећем изреке пресуде Трећег основног суда у Београду П 32576/13 од 11.03.2022. године, исправљена решењем истог суда П 32576/13 од 18.03.2024. године, тако што је тужени обавезан да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 299.944,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана извршности одлуке до исплате. Ставом петим изреке, одбијени су захтеви парничних странака за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против преиначујућег дела правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је изјавио благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права, позивајући се на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

Врховни суд је испитао правноснажну пресуду, у преиначујућем делу који се односи на главно потраживање (став трећи изреке) у смислу одредбе члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23) и утврдио да је ревизија тужиоца, у том делу, неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, 19.12.2012. године, догодила се саобраћајна незгода на коловозу улице Трг Николе Пашића, испред коловоза Дечанске улице, кривицом НН возача који је напустио лице места, а управљао је путничким возилом марке „Mercedes E 270“, регистарске ознаке ..., власништво ББ, осигураним код туженог. У незгоди је тужилац задобио повреде и оштећено је његово путничко возило марке „Škoda Super B“ регистарске ознаке ... . Тужилац није поправио своје возило, а вештачењем је утврђено да материјална штета на његовом возилу износи 84.227,00 динара, без ПДВ-а, а са ПДВ-ом 101.072,00 динара.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је туженог обавезао да тужиоцу на име накнаде материјалне штете на возилу исплати износ од 101.072,00 динара, на име трошкова поправке његовог возила, док је другостепени суд, у том делу, преиначио првостепену пресуду применом одредбе члана 2. Закона о порезу на додату вредност, тако што је одбио тужбени захтев тужиоца за исплату материјалне штете на име трошкова поправке возила за износ од још 16.845,00 динара, са припадајућом каматом. По оцени другостепеног суда, у смислу одредбе члана 185. став 1. Закона о облигационим односима, тужени није дужан да тужиоцу накнади трошкове ПДВ-а, јер они припадају буџету Републике Србије, а тужилац није доказао да је поправку возила извршио уз плаћање ПДВ-а.

По оцени Врховног суда, другостепени суд је, преиначењем првостепене пресуде у делу који се односи на накнаду материјалне штете тужиоцу на име трошкова поправке његовог возила, правилно применио материјално право.

Одредбом члана 2. Закона о порезу на додату вредност („Службени гласник РС“ бр 84/2004 ... 94/2024), прописано је да приход од ПДВ припада буџету републике. Предмет опорезивања, у смислу одредбе члана 3. истог закона су: тачка 1) испорука добара и пружање услуга које порески обвезник изврши у републици уз накнаду, у оквиру обављања делатности; 2) у воз добара у републику.

На основу одредбе члана 185. став 1. Закона о облигационим односима, одговорно лице дужно је успоставити стање које је било пре него што је штета настала. Кад успостављање ранијег стања није могуће или кад суд сматра да није нужно да то учини одговорно лице, суд ће одредити да оно исплати оштећенику одговарајућу своту новца на име накнаде штете (став 3.). Обавеза накнаде штете сматра се доспелом од дана настанка штете, у смислу одредбе члана 186.Закона о облигационим односима.

Порез на додату вредност је општи порез на потрошњу који се обрачунава и плаћа на испоруку добара и пружања услуга, у свим фазама производње и промета добара и услуга, као и на увоз добара. Пореска обавеза настаје даном када се изврши промет робе и услуга.

У конкретном случају, тужилац није поправио своје возило које је оштећено кривицом осигураника туженог, што значи да није платио порез на додату вредност, јер обавеза плаћања те обавезе настаје даном када се изврши промет роба и услуга, што овде није случај. Због тога је другостепени суд правилно применио материјално право преиначењем првостепене пресуде и одбијање тужбеног захтева тужиоца за исплату материјалне штете на име трошкова поправке возила за износ обрачунатог ПДВ-а, па су наводи ревизије тужиоца, о погрешној примени материјалног права, неосновани.

На основу одредбе члана 414. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

По оцени Врховног суда, у конкретном случају није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно уједначавање судске праксе као ни ново тумачење права, па нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији тужиоца изјављеној против одлуке о камати и о трошковима парничног поступка.

Обавеза плаћања камате је санкција за доцњу дужника, а доцња је чињенично питање о ком се одлучује у сваком конкретном предмету. Одлуку о трошковима суд доноси на основу успеха парничних странака и предузетих радњи у поступку, у сваком конкретном предмету, па с тим у вези нема услова за уједначавање судске праксе.

На основу одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност ревизије тужиоца изјављене против преиначујућег дела другостепене пресуде којим је одлучено о камати и о трошковима парничног поступка, у смислу одредбе члана 410. став 2. у вези члана 420. став 6. Закона о парничном поступку и утврдио да је ревизија недозвољена.

Одредбом члана 28. Закона о парничном поступку, прописано је да ако је за утврђење стварне надлежности, правилно изјављивање ревизије и у другим случајевима прописаним у том закону, меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног потраживања (став 1.), док се камата, уговорна казна и остала споредна тражења, као и трошкови поступка не узимају у обзир ако не чине главни захтев (став 2.).

Имајући у виду да ревидент ревизијом побија одлуке о камати и о трошковима поступка, које не чине главни захтев, то ревизија изјављена против одлука ове врсте, које се односе на споредно тражење, није дозвољена. Преиначење одлуке о камати и о трошковима парничног поступка, ревизију не чини дозвољеном ни према одредби члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, јер је преиначена одлука о споредном, а не главном захтеву странке.

На основу одредбе члана 413. у вези члана 420. став 6. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу трећем изреке.

Председник већа - судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић