Врховни суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Врховном јавном тужиоцу, сходно одредби члана 488. став 1. Законика о кривичном поступку и, у седници већа коју је одржао без обавештења Врховног јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), након разматрања списе предмета и правноснажних решења против којих је захтев за заштиту законитости поднет, те након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован.

Бранилац окривљеног у поднетом захтеву наводи да је суд приликом доношења побијаних решења о трошковима поступка, учинио повреду закона из члана 441. став 4. ЗКП, јер није признао трошкове на име састава писане завршне речи и да је погрешан став суда да му на име писане одбране не припада накнада, јер се састав писане одбране не може сматрати посебном процесном радњом, обзиром да је она саставни део завршне речи. По ставу одбране, такво схватање суда је апсолутно погрешно, неправилно, незаконито и неправично из разлога што се састав писмене одбране завршне речи увек пише пре и ван главног претреса на коме се даје завршна реч, те да су у питању две процесне радње, а не једна.

По ставу Врховног суда неосновани су наводи браниоца окривљеног имајући у виду да се по налажењу овог суда писна завршна реч не може сматрати засебном процесном радњом браниоца, с обзиром да се завршна реч усмено излаже на главном претресу, а како је то предвиђено одредбама члана 412. и 413. ЗКП, јер је поступак усмен, а писана завршна реч странака приложена списима не представља замену усмене речи.

Са свега изнетог, Врховни суд налази да није учињена повреда закона из члана 441. став 4. ЗКП, на коју бранилац окривљеног неосновано указује у поднетом захтеву за заштиту законитости.

Бранилац окривљеног у преосталом делу захтева оспорава висину досуђене накнаде на име захтева за накнаду трошкова кривичног поступка налазећи да окривљеном припада накнада у износу од 16.085,00 динара, а не износ од 8.437,50 динара колико је досуђено окривљеном, на који начин се суштински указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, што није законом дозвољен разлог за подношење захтева за заштиту законитости од стране окривљеног преко браниоца, из којих разлога се Врховни суд није упустио у оцену изнетих навода.

Налазећи да побијаним решењима није учињена повреда закона из члана 441. став 4. ЗКП, Врховни суд је, на основу члана 491. став 1. ЗКП, захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног AA – адвоката Милана Петковића одбио као неоснован и одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Председник већа-судија

Ирина Ристић, с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Мирољуб Томић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић