Одредбом члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ 72/11...10/23 – др. закон) прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако Врховни суд оцени да је потребно ради разматрања правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, односно ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности ревизије, сходно ставу 2. исте одредбе, одлучује Врховни суд у већу од пет судија.

Ценећи испуњеност услова за одлучивање о ревизији туженог, као изузетно дозвољеној, Врховни суд је утврдио да нису испуњени услови предвиђени одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

У овом спору је правноснажно утврђено основаним потраживање тужиље према туженом у износу од 94.725,04 динара у првом исплатном реду и у износу од 188.811,23 динара у трећем исплатном реду све по основу поравнања закључног пред Општинским судом у Чачку Р 1228/04 од 25.10.2004. године и Споразума о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада од 30.08.2021. године. Према евиденцији туженог вршена су одређена плаћања повериоцима по поравнањима из 2004. године. Међутим, тужени није пружио доказе о томе да ли су и када су вршена плаћања тужиљи. У односу на изјављени приговор застарелости потраживања, нижестепени судови закључују да исти није основан, будући да је директор туженог изјавом од 01.09.2021. године изричито признао потраживања запослених и бивших запослених по основу поравнања која су била закључена пред Општинским судом у Чачку у току 2004. године. Како се изјава о признању дуга односи на сва поравнања закључена пред Општинским судом у Чачку у току 2004. године, учињено је одредивим на које потраживање се признање дуга односи и ту спада и потраживање тужиље према туженом.

Ревизија изјављена по основу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку може се изјавити искључиво због погрешне примене материјалног права која је такве природе да изискује ново тумачење права, разматрање правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, односно ради уједначавања судске праксе уколико је судска пракса о предметном правном питању неуједначена. Суштински, ревидент износи своје виђење чињеничноправних појединости конкретног случаја, односно истиче да се изјава о признању од 01.09.2021. године, која се односи на потраживања запослених и бивших запослених по основу поравнања која су била закључена пред Општинским судом у Чачку у току 2004. године не може сматрати одрицањем од застарелости у смислу чл. 366. ст. 1. ЗОО, што се не може прихватити као релевантан основ да се дозволи одлучивање о ревизији, као о изузетно дозвољеној. Посебна ревизија служи као изузетно и крајње правно средство, чији циљ није да се преиспитују правноснажне пресуде сходно појединостима конкретног случаја, већ да се кроз конкретни случај реши питање од посебног (ширег) интереса, а које се може подвести под један од основа из 404. став 1. Закона о парничном поступку. Наведено у овом поступку није случај. Такође, ревидент указује на постојање једног решења Привредног апелационог суда којим је укинута првостепена пресуда у сличној чињеничноправној ситуацији. Наведено не говори у прилог неуједначености судске праксе поводом поступка у истој или сличним чињеничноправним ситуацијама будући да наведена одлука није правноснажна, а осим тога једна нижестепена одлука не указује на постојање различите судске праксе о наведеном питању. Стога, не постоји потреба за уједначавањем судске праксе, као ни разматрањем питања од општег интереса, питања у интерсу равноправности грађана, нити за новим тумачењем права.

Како нису испуњени услови из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку да би се дозволило одлучивање о ревизији туженог, као изузетно дозвољеној, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке, применом одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку.

Врховни суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ 72/11 ... 10/23 – др. закон) и нашао да ревизија туженог није дозвољена.

Тужиља је против туженог поднела тужбу 11.04.2023. године. Вредност предмета спора ревизијом побијаног дела износи 283.236,27 динара.

Одредбом члана 487. став 1. Закона о парничном поступку прописано је да су у поступку у привредним споровима, спорови мале вредности - спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, ако не прелази динарску противвредност од 30.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Према одредби става 3. истог члана, као спорови мале вредности сматрају се и спорови у којима предмет тужбеног захтева није новчани износ, а вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео, не прелази исти износ.

Одредбом члана 479. став 6. ЗПП је прописано да у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о привредном спору мале вредности из одредбе члана 487. Закона о парничном поступку, Врховни суд налази да изјављена ревизија сходно одредби члана 479. став 6. истог закона није дозвољена.

Из наведених разлога, применом члана 413. Закона о парничном поступку одлучено је као у ставу другом изреке овог решења.

Председник већа - судија

Татјана Матковић Стефановић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић