Решењем Привредног апелационог суда Пж 1778/25 од 19.06.2025. године одбијена је жалба туженог и потврђено решење Привредног суда у Лесковцу П 102/2015 од 10.04.2025. године.

Против правноснажног решења донетог у другом степену, тужени је изјавио благовремену ревизију, с позивом на одредбу члана 420. Закона о парничном поступку, али је навео и разлоге за изјављивање ревизије у смислу чл. 404. Закона о парничном поступку, наводећи да је погрешно примењено материјално право, тј. одредбе чл. 150- 156. ЗПП и да постоји потреба за разматрањем питања од општег интереса, питања у интересу равноправности грађана, те за уједначавањем судске праксе.

Према одредби члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11...10/23 – др. закон) ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни суд у већу од пет судија.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11...10/23 – др. закон) Врховни суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији, као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. ЗПП. Наиме, ревизијом се побија решење, којим је потврђено првостепено решење о одбацивању ревизије изјављене против другостепеног решења – којим је потврђено решење о одбијању предлога за исправљање пресуде и предлога за доношење допунског решења о трошковима. Ревизијом се суштински указује на то да трошкови поступка нису правилно обрачунати. Међутим, одлука о трошковима поступка, чији се обрачун врши у свакој парници појединачно представља чињенично питање сваког конкретног спора. Поред тога, нема потребе за одлучивањем о ревизији, ради уједначавања судске праксе поводом одлуке суда о трошковима поступка, имајући у виду да судови о трошковима одлучују у сваком конкретном случају, ценећи одредбе Закона о парничном поступку, којима је регулисано одлучивање о захтевима странака за накнаду трошкова. Нема потребе ни за разматрањем правног питања од општег интереса, нити правног питања у интересу равноправности грађана, као ни за новим тумачењем права, па је стога одлучено као у ставу првом изреке.

Одлучујући о дозвољености ревизије на основу члана 420. у вези са чланом 410. став 2. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија туженог није дозвољена.

Одредбом члана 420. став 1. Закона о парничном поступку прописано је да странке могу да изјаве ревизију и против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно окончан. Ставом другим истог члана прописано је да ревизија против решења из става 1. овог члана није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде. Ставом четвртим прописано је да је ревизија увек дозвољена против решења другостепеног суда којим се потврђује решење првостепеног суда о одбацивању ревизије изјављене против правноснажне пресуде у споровима у којима би ревизија била дозвољена. Ставом шестим прописано је да се у поступку поводом ревизије против решења сходно примењују одредбе овог закона о ревизији против пресуде.

Нису испуњени услови за примену члана 420. ст. 4. ЗПП, односно није дозвољена ревизија у односу на решење другостепеног суда којим се потврђује решење првостепеног суда о одбацивању ревизије против правноснажног решења о одбијању предлога за исправљање пресуде и предлога за доношење допунског решења о трошковима. Дакле, не ради се о решењима којим се окончава поступак, нити таква решења спадају у друга решења побројана одредбама члана 420. став 3, 4. и 5. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/2011...10/2023 - др. закон), против којих је ревизија дозвољена. Надаље, одредбом члана 487. ст. 1. ЗПП прописано је да у поступку у привредним споровима, спорови мале вредности јесу спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, ако не прелази динарску противвредност од 30.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, при чему је вредност предмета спора у конкретном случају на дан подношења тужбе, 20.02.2013. године, износила 1.058.162,00 динара. Одредбом члана 479. став 6. ЗПП је прописано да у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија. Такође, Закон о парничном поступку у члану 28. прописује да ако је за утврђивање стварне надлежности, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима прописаним у овом закону меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева (став 1.), док се камате, уговорна казна и остала споредна тражења, као и трошкови поступка, не узимају у обзир ако не чине главни захтев (став 2). Дакле, следом цитираних законских одредби, а имајући у виду да се ревизијом побија одлука којом се потврђује првостепено решење о одбачају ревизије против одлуке о одбијању предлога за исправку и предлога за доношење допунског решења о трошковима, а која решења не представљају решења против кога се ревизија може изјавити у смислу члана 420. ЗПП и чл. 479. ст. 6. у вези чл. 28. ЗПП, то ревизија туженог изјављена против ове врсте одлуке у смислу чл. 420. ст. 4. ЗПП, није дозвољена.

На основу члана 420. став 6. у вези са чланом 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке решења.

Председник већа - судија

Татјана Матковић Стефановић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић