.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Прев 246/2025
08.05.2025. година
Београд
Врховни суд, у већу састављеном од судија Татјане Миљуш, председника већа, Јасмине Стаменковић, Татјане Ђурица, Мирјане Андријашевић и Иване Рађеновић, чланова већа, у парници тужиоца Предузеће за прераду и промет пољопривредних и шумских производа „FOREST FOOD“ ДОО Велико Головоде, код Крушевца, Велико Головоде бб, чији је пуномоћник Милан Кубат, адвокат у ..., против тужене „НЛБ Комерцијална банка“ АД Београд, чији је пуномоћник Александар Петровић, адвокат у ..., ради утврђења ништавости, вредност предмета спора 4.000,00 динара, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Привредног апелационог суда Пж 894/23 од 12.12.2024. године, у седници одржаној дана 08.05.2025. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији туженог изјављеној против пресуде Привредног апелационог суда Пж 894/23 од 12.12.2024. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија туженог изјављена против пресуде Привредног апелационог суда Пж 894/23 од 12.12.2024. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Привредног суда у Београду П 3818/2022 од 01.11.2022. године, утврђено је да је одредба члана 3. став 4 тачка 3.8. Уговора о дугорочном динарском кредиту са валутном клаузулом број ...-...-... од 22.04.2010. године, садржине наведене у изреци првостепене пресуде, апсолутно ништава и да не производи правно дејство, што је тужени дужан да призна и трпи. Тужени је обавезан да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 27.300,00 динара, са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате.
Пресудом Привредног апелационог суда Пж 894/23 од 12.12.2024. године, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда, а одбијен је и као неоснован захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.
Против правноснажне другостепене пресуде тужени је изјавио ревизију са позивом на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.
Оцењујући испуњеност услова за одлучивање о ревизији на основу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 10/23), Врховни суд је нашао да у овој врсти спора не постоји потреба за уједначавањем судске праксе.
Побијаном пресудом није одступљено од судске праксе. Изражено становиште нижестепених судова у складу је са правним ставом усвојеним на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној дана 22.05.2018. годинe и његовом допуном усвојеном на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној 16.09.2021. године. Наведеним правним ставом изречено је да банка има право да наплати трошкове накнаде банкарских услуга, па одредба Уговора о кредиту којом се корисник кредита обавезује да банци плати трошкове кредита није ништава под условом да је понуда банке садржала јасне и недвосмислене податке о трошковима кредита. У случају када нема доказа да је тужени поступио на описани начин и да је тужиоцу као кориснику кредита доставио понуду са прописаном садржином, то представља његову несавесност која води ништавости имовинског права уговореног таквим поступањем у сопствену корист. У описаној ситуацији нема потребе за разматрањем правног питања од општег интереса или правног питања у интересу равноправности грађана, као ни потребе за новим тумачењем права, јер су нижестепени судови поступили у складу са ставом Врховног суда поводом спорног правног питања.
На основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 10/23), одлучено је као у ставу првом изреке.
Врховни суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку и нашао да ревизија туженог није дозвољена.
Тужилац је против туженог поднео тужбу 06.09.2022. године. Вредност предмета спора износи 4.000,00 динара.
Одредбом члана 487. став 1. Закона о парничном поступку, прописано је да у поступку у привредним споровима, спорови мале вредности су спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, које не прелази динарску противвредност од 30.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Према одредби става 3. истог члана, као спорови мале вредности сматрају се и спорови у којим предмет тужбеног захтева није новчани износ, а вредност предмета спора који је тужилац навео у тужби не прелази наведени износ. Одредбом члана 479. став 6. истог закона прописано је да у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија.
У конкретном случају ради се о привредном спору мале вредности из одредбе члана 487. Закона о парничном поступку, па се закључује да изјављена ревизија туженог сходно одредби члана 479. став 6. Закона о парничном поступку није дозвољена.
Из наведених разлога на основу члана 413. Закона о парничном поступку одлучено је као у ставу другом изреке.
Председник већа – судија
Татјана Миљуш с.р.
За тачност отправка
Заменик управитеља писарнице
Миланка Ранковић
