Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 3025/22 од 07.12.2023. године, ставом првим изреке, одбијене су као неосноване жалбе тужиоца и туженог „OTP leasing Srbija“ д.о.о. Београд и првостепена пресуда потврђена у ставовима првом, другом и четвртом изреке. Ставом другим изреке, првостепена пресуда је укинута у ставовима трећем и петом изреке и у том делу предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење. Ставом трећим изреке, одбијен је захтев туженог „OTP leasing Srbija“ д.о.о. Београд за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против наведене пресуде донете у другом степену, у делу става првог изреке којим је одбијена као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда у ставовима другом и четвртом изреке, тужени „OTP leasing Srbija“ д.о.о. Београд је благовремено изјавиo ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, применом члана 404. Закона о парничном поступку.

По оцени Врховног суда, нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11….10/23, у даљем тексту: ЗПП).

Правноснажном пресудом, у побијаном делу, након оцене да је уговор о финансијском лизингу од 18.02.2016. године раскинут од стране даваоца лизинга, јер тужилац није платио ни прву рату лизинг накнаде и оцене да су противне принудним прописима одредбе Општих услова пословања даваоца лизинга којима је предвиђено да се примаоцу лизинга у случају раскида уговора о лизингу не враћа износ који је дао на уме учешћа, применом члана 132. став 2. Закона облигационим односима обавезан је тужени - давалац лизинга да тужиоцу врати износ који му је тужилац уплатио на име учешћа, са законском затезном каматом од дана уплате учешћа до исплате.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку и начин пресуђења, Врховни суд је оценио да је другостепена одлука донета у складу са праксом ревизијског суда и правним ставовима израженим у одлукама Врховног суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима странака, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, због чега нема услова за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, а ради разматрања правног питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права, па је применом члана 404. ЗПП одлучено као у првом ставу изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5., у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противведност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Одредбом члана 28. став 1. ЗПП је прописано да се, ако је, између осталог, за утврђивање права на изјављивање ревизије меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима само вредност главног захтева, док се према ставу 2. истог члана не узимају у обзир, између осталог, трошкови поступка ако не чине главни захтев.

Тужба у овој правној ствари поднета је 21.11.2016. године. Вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде је 2.997.000,00 динара.

Како у конкретном случају вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан поношења тужбе, те како се ревизијом побија и одлука о трошковима парничног поступка, то ревизија није дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП, па је применом члана 413. ЗПП Врховни суд одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић