Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 1495/24 од 06.06.2024. године, ставом првим изреке, одбијена је жалба туженог и потврђена првостепена пресуда у побијаном усвајајућем делу одлуке о тужбеном захтеву и у делу одлуке о трошковима поступка. Ставом другим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Одлучујући о дозвољености ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23 – др.закон), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови из става 1. истог члана да би се прихватило одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној.

Према одредби члана 404. став 1. ЗПП, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом ако Врховни суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија).

Побијаном правноснажном пресудом одлучено је о праву тужиља на накнаду нематеријалне штете и висини тражених новчаних накнада за претрпљени страх, физичке болове и душевне болове због наружености, а која штета је последица уједа пса за кога је утврђено да је тужилац његов власник, те је исти обавезан на накнаду штете по основу одговорности за штету од опасне ствари, применом чланова 173. и 174. Закона о облигационим односима. Ревидент се није позвао на супротне одлуке судова којима би доказао наводе да постоји неуједначена судска пракса у погледу примене материјалног права о одговорности имаоца опасне ствари. Наводима ревизије се оспорава оцена доказа и правилност утврђеног чињеничног стања да је тужилац власник пса који је нанео повреде тужиљама, што не може бити разлог за изјављивање посебне ревизије.

Сагласно наведеном, Врховни суд налази да нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП за изузетну дозвољеност ревизије, па је у складу с тим одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. у вези са чланом 403. став 3. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради накнаде нематеријалне штете у овој правној ствари поднета је 07.10.2022. године. Вредност предмета спора побијаног усвајајућег дела за тужиљу АА је 120.000,00 динара, а за малолетну тужиљу ББ 130.000,00 динара.

Имајући у виду да се ради о имовинско-правном спору који се односи на новчано потраживање тужиља које очигледно не прелази имовински цензус за дозвољеност ревизије, то је Врховни суд нашао да је ревизија туженог недозвољена, применом одредбе члана 403. став 3. ЗПП.

На основу наведеног, Врховни суд је применом члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић