Оцењујући испуњеност услова за дозвољеност ревизије изјављене на основу члана 404. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11...10/23-др. закони), Врховни суд је нашао да у овој врсти поступака не постоји потреба за уједначавањем судске праксе, нити су испуњени други услови за одлучивање о ревизији као посебној.

Према разлозима побијаног решења, ванпарнични поступак за одређивање накнаде за изузету непокретност предлагача – ранијег сопственика AA из села ..., окончан је доношењем решењем Р1 178/21 од 25.08.2022. године којим је одређена накнада за експроприсану непокретност предлагача у складу са налазом вештака пољопривредне струке, па је истим решењем обавезан противник предлагача да предлагачу исплати накнаду за експроприсану непокретност утврђену решењем. Против овог решења предлагач је изјавио жалбу која је решењем Вишег суда у Прокупљу Гж 1691/22 од 01.12.2022. године одбијена као неоснована и првостепено решење је потврђено. Након тога је предлагач изјавио ванредни правни лек наводећи да је од стране Врховног суда у одлуци Рев 2993/23 заузет став да се у истоврсним правним ситуацијама накнада за експроприсано земљиште одређује по ценама за грађевинско земљиште, због чега захтева понављање правноснажно окончаног ванпарничног поступка.

Нижестепени судови су одбили захтев за понављање поступка са образложењем да могућност проширења дејства одлуке Врховног суда није прописана позитивноправним нормама Републике Србије, нити би на основу наведеног, путем аналогије, предметна одлука Врховног суда на коју се предлагач позива могла да има проширено дејство на њега, због чега нису испуњени услови за понављање поступка из члана 426. тачка 10. Закона о парничном поступку.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите и разлоге ревизије, Врховни суд закључује да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као посебној. Ревидент оспорава побијану одлуку са становишта испуњености услова за одлучивање о предлогу за понављање поступка, сматрајући да предлагач мора бити доведен у једнак материјалноправни положај као и друге странке поводом истоврсних чињеничноправних ситуација. Како ревидент у ревизији понавља разлоге за понављање поступка, Врховни суд налази да нема услову за изузетну дозвољеност ревизије имајући у виду садржину одредбе члана 404. Закона о парничном поступку.

Из наведених разлога, Врховни суд је применом одредбе члана 404. Закона о парничном поступку донео одлуку као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у складу са чланом члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23-др. закон), Врховни суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Ревизија против решења може се изјавити само према условима прописаним одредбом члана 420. Закона о парничном поступку. Одредбом става 1. и 2. наведеног члана прописано је да странке могу да изјаве ревизију и против решења другостепеног суда којим је поступак правноснажно окончан, с тим да ревизија није дозвољена у споровима у којима не би била дозвољена ревизија против правноснажне пресуде. У ставу 5. прописано је да је ревизија увек дозвољена против решења другостепеног суда којима се одбацује предлог за понављање поступка и решења другостепеног суда којим се потврђује решење првостепеног суда о одбацивању предлога за понављање поступка.

Како се у конкретном случају не ради о решењу којим се поступак правноснажно окончава, нити о решењу другостепеног суда којим се потврђује решење првостепеног суда о одбацивању предлога за понављање поступка (већ напротив, предлог је одбијен), ревизија предлагача није дозвољена.

У складу са изнетим, Врховни суд је применом одредбе члана 413. ЗПП донео одлуку као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Татјана Миљуш, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић