Према oдредби чланa 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 10/23) ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни суд у већу од пет судија.

Поступајући на основу цитиране законске одредбе, Врховни суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији у складу са одредбама члана 404. Закона о парничном поступку.

Према разлозима нижестепених судова, тужбени захтев тужилаца за накнаду нематеријалне штете због повреде угледа и части није основан, а из разлога што је утврђено да је тужени са тужиоцима закључио споразум према коме је повукао све одлуке које су биле донете према тужиоцима и вратио их на ранија радна места и за целокупан период им исплатио зараде и припадајућа давања, на који начин им је исплаћена одговарајућа новчана сатисфакција. Стога нижестепени судови полазећи од одредби чланова 154. и 200. Закона о облигационим односима одбијају тужбени захтев.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима је заснована другостепена одлука, Врховни суд налази да нема потребе за новим тумачењем права, разматрање правних питања од општег интереса нити правних питања у интересу грађана. Ревизијски наводи тужилаца не представљају правно релевантан основ за изјављивање посебне ревизије из те законске одредбе. Ревизијом се неосновано указује на другачије одлуке суда. Правилна примена материјалног права у споровима са захтевом као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања, па се не ради о различитом поступању судова у истој правној ствари. Из наведеног следи да не постоји неуједначеност судске праксе на начин на који се то указује ревизијом, па Врховни суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужилаца као изузетно дозвољеној, па је применом одредбе члана 404. Закона о парничном поступку одлучено као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући дозвољеност изјављене ревизије на основу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23), Врховни суд је нашао да ревизија тужилаца није дозвољена.

Чланом 403. ставом 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба тужилаца у овој правној ствари поднета је 04.10.2006. године, а вредност предмета спора највишег побијаног дела износи 984.810,97 динара, што представља 8.402,31 евра на дан преиначења тужбе 21.09.2023. године.

Како вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, ревизија није дозвољена на основу одредбе члана 403. става 3. ЗПП, то је применом члана 413. ЗПП иста одбачена као недозвољена другим ставом изреке овог решења.

Председник већа – судија

Татјана Матковић Стефановић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић