Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 3164/23 од 20.11.2023. године, ставом првим изреке, жалба туженог је одбијена и првостепена пресуда потврђена. Ставом другим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка. Ставом трећим изреке, упућен је првостепени суд да исправи побијану пресуду у ставу четвртом изреке тачним означењем имена тужиље ББ. Поступајући по овом налогу, Основни суд у Новом Саду је решењем П 1249/2019 од 06.09.2024. године извршио исправљање првостепене пресуде.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је, с позивом на члан 404. ЗПП благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23) и оценио да је ревизија дозвољена, због потребе уједначавања судске праксе.

Испитујући пресуду у смислу члана 408. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија основана.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиоци су сувласници спорних парцела, како је то означено у изреци пресуде, које су према актуелном Плану детаљне регулације објављеном у „Службеном листу Града Новог Сада“ бр. 26/17 намењене за јавно грађевинско земљиште – саобраћајнице. У природи, ове парцеле су делимично приведене планираној намени, а мањи део ушао је у састав околних дворишта и ти делови парцела издвојени су од улице оградом. Тржишна цена земљишта на овом локалитету је 12.027,20 динара/ м2. Поступак експропријације земљишта на наведеном локалитету није спроведен.

Нижестепени судови одлуку о основаности постављеног тужбеног захтева за утврђење јавне својине и исплату тржишне вредности сувласничке припадности тужилаца на спорним парцелама заснивају на члану 1. Протокола број 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члану 58. Устава Републике Србије.

По оцени Врховног суда, због погрешне примене материјалног права нису утврђене све релевантне чињенице које омогућују испитивање законитости одлуке о постављеном тужбеном захтеву.

Чињенично је утврђено да се део спорних парцела користи као део ограђених дворишта, али није разјашњено која је површина овог дела парцела, која лица су у њиховом поседу и по ком правном основу.

Пошто целе парцеле нису фактички приведене планираној намени за јавну саобраћајницу, остало је неразјашњено када су парцеле формиране, по ком правном основу и када су тужиоци постали њихови сувласници, од када су и у којој садржини доношени плански акти којима је извршено урбанистичко планирање на наведеном локалитету, конкретно по ком урбанистичком плану су формиране две спорне парцеле и када су фактички и у којој површини приведене планираној намени.

За делове парцела које се користе као дворишта неопходно је и утврђење да ли и када су тужиоци у односу на лица која су у поседу парцела предузимали активне радње у сврху заштите својине које су лишени, као и да ли постоји адекватна узрочно- последична веза између доношења планских аката, односно других аката јавне власти на спорном локалитету и лишења, односно ограничења права својине тужилаца.

Првостепени суд ће, на основу члана 165. став 3. ЗПП поновно одлучити и о трошковима целог поступка, који су условљени коначним успехом странака у парници.

Из наведених разлога, на основу одредби члана 416. став 2. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић