Против правноснажне другостепене пресуде, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 407. став 1. тачка 3. ЗПП и због погрешне примене материјалног права.

Умешач на страни тужене је доставио одовор на ревизију.

Врховни суд је испитао побијану пресуду применом одредбе члана 408. ЗПП („Сл. гласник РС“, бр.72/11...10/23), у вези члана 92. Закона о уређењу судова („Сл. гласник РС“, бр.10/23) и утврдио да је ревизија тужиље неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, нити је учињена нека друга битна повреда поступка.

Према утврђеном чињеничном стању сада пок. ВВ правном претходнику тужиље, решењем Савезне саобраћајне коморе број 317 од 28.02.1962. године додељен је трособан стан број .. – Нови Београд у ... сада ..., број .., површине 73 м2. На основу тог решења дана 15.10.1963. године закључен је уговор о коришћењу стана између ВВ као носиоца станарског права и кућног савета, а уговор је закључен на неодређено време. Титулар права коришћења је користио стан са члановима свог домаћинства. ВВ је решењем СИВ-а – Комисије за кадровска, стамбена и административна питања број 2442/2 од 13.09.1991. године добио сагласност за закључење уговора о откупу наведеног стана. ВВ је преминуо дана ..1991. године, тј. два дана након доношења решења. У поступку који је вођен пред Трећим основним судом у Београду П 63376/10 од 21.12.2015. године утврђено је да је уговор о откупу наведеног стана од 30.09.1991. године фалсификован и не производи правно дејство јер исти није потписан од стране ВВ, као стране уговорнице. Пресуда је правноснажна са даном 06.07.2016. године. Сада пок. ВВ није био укњижен као власник стана, а за свог наследника по основу тестамента одредио је сада пок. ГГ, свог синовца, супруга тужиље АА. ГГ је преминуо ...2009. године, а наследила га је тужиља према оставинском решењу Општинског суда у Новој Вароши О 59/09 од 16.04.2009. године. У назначеном решењу није констатовано да заоставштину пок. ГГ чини и спорни стан. Тужиља и њени правни претходници су у поседу предметног стана од 10.10.1991. године. У Служби за катастар непокретности, предметни стан се води на правног претходника тужене, Државну заједницу СЦГ. Тражено је исељење тужиље из предметног стана, а поступак се водио пред Трећим основним судом у Београду у предмету П 343/2017 који је инициран тужбом умешача ББ коме је предметни стан додељен на коришћење, али се исти није уселио јер се тужиља налази у државини стана. Решењем Савезне Владе – Комисије за стамбена питања 36 – 100/97 од 04.03.1997. године, стан је ББ додељен у закуп на неодређено време. Поступак по том предмету ради исељења је прекинут до окончања овог поступка.

При овако утврђеном чињеничном стању, првостепени суд, полазећи од одредбе члана 20, 21, 28. и 30. Закона о основама својинскоправних односа, тужбени захтев тужиље је одбио као неоснован. Тужиља тражи да се утврди да је власник предметног стана по основу одржаја. Међутим, суд је закључио да нису испуњени услови који су предвиђени чланом 20. и 28. Закона о основама својинско правних односа, јер не постоји савесност тужиље у погледу државине на предметном стану. Ово посебно из разлога што је пресудом Трећег основног суда у Београду П 63376/10 утврђено да је уговор о откупу наведеног стана од 30.09.1991. године фалсификован и да не производи правно дејство јер није потписан од стране ВВ као стране уговорнице. Пок. ВВ није био као власник стана, па самим тим није ни могао да истим располаже у корист ГГ који је преминуо ...2009. године, па тужиља није ни могла да буде наследник на предметном стану. Назначеном пресудом утврђено је да уговор о откупу стана не производи правно дејство те је утврђена околност да од стране тужиље не постоји чињеница доказаности и савесности државине на предметном стану јер је иста знала за ту околност. Усвојен је противтужбени захтев тужене и обавезана тужиља на исељење из предметног стана.

Другостепени суд је у свему прихватио правну аргументацију првостепеног суда. Закључио је да је државина пок. ВВ, правног претходника тужиље, која је заснована 1962. године била законита и савесна, али иста није била својинска, јер је он носилац станарског права и закупац, а његова државина је могла постати својинска закључењем уговора о откупу стана. Међутим до закључења наведеног уговора није дошло. Право закупа је лично – имовинско право које се гаси смрћу и не наслеђује се, па тужиљин супруг није могао наследити више права него што је имао ВВ, као ни тужиља.

По оцени Врховног суда, од стране нижестепених судова на правилно утврђено чињенично стање, правилно је примењено материјално право. Наиме, тужиља потражује право својине на спорном стану по основу одржаја. Међутим, чланом 28. став 2. Закона о основама својинскоправних односа, прописано је да савестан и законити држалац непокретне ствари на коју други има право својине стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 10 година, а према ставу 4. истог члана, прописано је да савесни држалац непокретне ствари на коју други има право својине на ту ствар стиче право својине протеком 20 година.

Чињница је да је тужиља била у државини предметног стана више од 20 година. Међутим, правилно је закључено да тужиља нема савесну државину на предметном стану. Према члану 72. став 1. ЗОСПО државина је савесна ако држалац не зна или не може знати да ствар коју држи није његова. Тужиља је очигледно знала да предметни стан држи али да нема правни основ, јер је знала да је пресудом Трећег основног суда у Београду П 62267/10 утврђено да уговор о откупу наведеног стана од 30.09.1991. године је фалсифкован и не производи правно дејство. Правни претходник тужиље ВВ је имао закониту државину али та државина није била својинска већ је стан држао као носилац станарског права, а својинска државина је могла постати закључењем законитог уговора о откупу стана. Међутим, до тога није дошло, па стога ни супруг тужиље није могао постати власник тог стана, а касније ни тужиља по основу одржаја. Пок. ВВ приликом састављања тестамента (који нема ни датум) није био власник стана па није могао право власништва пренети на треће лице, по принципу да нико не може на другога пренети више права него што га сам има.

У погледу оцене правне савесности правног претходника тужиље ГГ у смислу члана 30. ЗОСПО, не може се сматрати да код њега постоји савесност у смислу савесног коришћења спорног стана – државине. ГГ је пред Трећим основним судом у Београду покренуо поступак дана 26.02.1992. године у предмету П 63376/10, ради утврђења да је уговор о откупу стана од 30.09.1991. године важећи и да производи правно дејство, али је пресудом од 28.12.2015. године (правноснажна 06.07.2016. године), захтев одбијен јер је утврђено да је уговор фалсификован (потпис „ВВ“). То указује на чињеницу да је ГГ био несавестан у погледу државине спорног стана. Ово из разлога што не може очекивање да ће се успети у спору у погледу доказивања валидности уговора о откупу за који је утврђено да не производи правно дејство довести до савесности државине. Након смрти ГГ ...2009. године, поступак је наставила његова супруга, овде тужиља, која је другостепену пресуду примила 14.09.2016. године. Ако је њен правни претходник био несавестан (ГГ) у погледу државине спорног стана, ни тужиља не може имати савесност државине.Савесност држаоца ствари се претпоставља. Међутим, изведени докази несумњиво указују на чињеницу да не постоји савесност тужиље у погледу државине на спорном стану, па самим тим се нису ни стекли услови да у смислу члана 28. став 4. ЗОСПО тужиља може постати власник предметног стана. Како тужиља нема правни основ да користи предметни стан, правилно је одлучено када је усвојен противтужбени захтев тужене за исељење тужиље из предметног стана и предају истог туженој испражњеног од свих лица и ствари.

Правилна је одлука о трошковима поступка.

Суд није признао трошкове умешачу на страни тужене, из разлога што давање одговора на ревизију није било обавезно.

Председник већа – судија др

Илија Зиндовић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић