Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 3796/24 од 03.10.2024. године, ставом првим изреке одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена првостепена пресуда у ставу првом и трећем изреке. Ставом другим изреке одбијен је захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права и предложила да се ревизија сматра изузетно дозвољеном на основу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Предмет тражене правне заштите је накнада штете тужиљи припадајућег износа трошкова превоза за долазак и одлазак са рада, у ситуацији када се тужиља обраћала туженој захтевом за исплату предметне накнаде у новцу, а тужена јој је уплату вршила на персонализовану картицу. Нижестепеним одлукама одлучено је усвајањем тужбеног захтева. Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. ЗПП, јер пресуђењем у овој парници није одступљено од судске праксе да запослени у основним и средњим школама за које се превоз плаћа из буџета јединице локалне самоуправе, имају право избора да ли ће накнаду трошкова превоза остварити уплатом месечне картице или у новчаној накнади, због чега се послодавац не може ослободити своје обавезе по том основу уплатом трошкова превоза на важећу персонализовану картицу уколико је запослени захтева исплату трошкова превоза у висини припадајућег новчаног износа.

Имајући у виду наведено, а како су нижестепене пресуде донете применом релевантног материјалног права за пресуђење ове правне ствари и указивање ревизије на постојање другачијих одлука у парницама са истим или сличним основом не указује нужно на различит правни став, јер примена права у споровима као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија није дозвољена ни као редовна.

Према члану 441. ЗПП, ревизија је увек дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Уколико се тужбени захтев односи на потраживање у новцу у радном спору, дозвољеност ревизије се оцењује на основу члана 403. став 3. ЗПП, према коме ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба ради накнаде штете поднета је 02.11.2023. године. Вредност предмета спора побијеног дела је 58.950,00 динара.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору, који се односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 40.000,00 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, то је Врховни суд оценио да је ревизија недозвољена, применом члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић