Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 3569/23 од 14.09.2023. године, ставом првим изреке, одбијена је, као неоснована жалба тужиље и потврђена првостепена пресуда у ставу трећем, четвртом, петом, шестом, седмом, осмом и десетом изреке. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова поступка по жалби.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, применом члана 404. ЗПП.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку – ЗПП (''Службени гласник РС'', бр. 72/11 ... 10/23), Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, на основу члана 404. ЗПП. Правноснажном пресудом одбијен је, као неоснован тужбени захтев тужиље за исплату увећане зараде по основу рада у дане државних и верских празника, рада недељом, минулог рада и разлике стимулације, с обзиром да су нижестепени судови закључили да је потраживање ових накнада застарело, применом члана 196. Закона о раду. Одлучујући о тужбеном захтеву тужиље ради исплате накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, правноснажном пресудом одбијен је, као неоснован и овај тужбени захтев тужиље. Одлука о овом тужбеном захтеву тужиље је у складу са Закључком усвојеним на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 05.09.2022. године. Разлози на којима су засноване нижестепене одлуке у складу су и са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног суда, са тужбеним захтевом и чињеничним стањем као у овој правној ствари о постојању права тужилаца на исплату тражених накнада на име трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора и нису у супротности са тумачењем материјалног права у погледу примене одредаба Закона о платама у државним органима и јавним службама, који као lex specialis искључује примену општих норми Закона о раду.

Имајући у виду напред наведено, то нису испуњени услови за одлучивање о ревизији, као изузетно дозвољеној, јер није потребно да се размотре правна питања од општег интереса, правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно уједначавање судске праксе нити ново тумачење права, са којих разлога, на основу члана 404. став 2. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност ревизије применом члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП и утврдио да је ревизија недозвољена.

Чланом 441.ЗПП, прописано је да, ревизија је дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Из наведене одредбе произлази да у свим другим случајевима ревизија није дозвољена, осим када се тужбени захтев односи на новчано потраживање, када се примењује општи режим допуштености овог правног лека, према вредности предмета спора побијаног дела, применом члана 403. став 3.ЗПП.

Чланом 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 27.10.2021. године, а преиначена поднеском од 21.12.2022. године. Вредност предмета спора је 71.233,43 динара.

Имајући у виду да је ово имовинскоправни спор у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то следи да је ревизија тужене недозвољена, на основу члана 403. став 3. ЗПП, са којих разлога је, на основу члана 413. ЗПП, Врховни суд одлучио, као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић